Spavam na desnoj strani kreveta

Pre neki dan presvlačim ja posteljinu, tek odjednom primetim nešto neobično. Kao da mi se dušek naginje na jednu stranu.
Legnem da utvrdim u čemu je stvar. Ležim ja na tom krevetu svake noći već više od sedam godina – krevet i dušek sam kupila pre nego što sam se porodila. Ali neke stvari jednostavno ne primećujete dok spavate. Legnem i shvatim da mi se dušek “spušta” na desnu stranu. Tačnije, da je desna polovina dušeka udubljena a leva čvrsta kao da je juče kupljen. 

Život je čudo, priređuje vam neverovatne situacije. Postala sam majka sa 46 godina. Dete sam dobila iz veze koja se raspala pre njenog rođenja. Od tada spavam sama – ako izuzmemo redovna “gostovanja” moje ćerke. Dakle, pre nego što sam je rodila, živela sam sa njenim ocem u zajednici osam godina. Pre toga sam bila u braku sa drugim čovekom pet godina. Uvek sam spavala sa desne strane. To je bila “moja” strana.

Sudbina je htela da dete rodim kao samohrani roditelj. Znači, poslednjih sedam godina spavam sama u “queen size” krevetu.

Sa desne strane.

Navika je moćna stvar.

Svi smo mi robovi naših navika.

Naravno da me ništa ne sprečava da se širim preko celog kreveta. Ali to moje spavanje sa jedne strane nije samo zbog navike. Kad malo razmislim, ne samo da spavam isključivo na desnoj strani, već spavam na desnom boku. Okrenuta prema ćerkinom krevecu, koji je tu, tik do mog.

I to je izgleda jače od mene, a verovatno nisam jedina koja tako spava. Taj majčinski poriv da budemo što bliže detetu, da budemo spremne da skočimo na najmanji zvuk.

Ja spavam na desnoj strani kreveta, na desnom boku, i to ne samo da sam na desnoj polovini, već sam shvatila da spavam na ivici kreveta. Za svaki slučaj. Da bih je zasigurno čula kada noću kmekne, mama pokrij me. Ili ako ružno sanja. Da bih čula kako diše.

Dušek sam nekako prevrnula – što uopšte nije jednostavan zahvat ako ste nejako žensko čeljade te morate da se snalazite, fizikališete i teglite sami. Prevrnula sam ga pa još i okrenula.

A onda sam odlučila da nešto promenim.

U životu su jedno želje, a drugo mogućnosti.
Zatim, za svaku promenu je potrebna volja i hrabrost. Čak i ako je u pitanju način i položaj u kome spavate.

Odlučila sam da se pomerim. Naterala sam sebe da spavam na sredini, pa čak i skroz levo na krevetu. Okrenula sam joj leđa, silom sam jedne noći spavala na levom boku. U jednom trenutku sam čak glavu zaronila u jastuk i pokrila se maltene preko glave – odnosno preko ušiju.

Beše to za mene napeta noć – šta ako se nešto desi a ja je ne čujem? Na pola metra od mene, da li bi to uopšte bilo moguće?

Kad sam se probudila, ležala sam ukoso, glava mi je bila skroz levo, silom smeštena što dalje od deteta. Trup mi je bio na sredini kreveta. Ali noge… noge su bile desno, ipak skroz desno, prema njoj.

Biće da me je nekakva nevidljiva sila u toku noći vukla na tu desnu stranu, ali je mozak “naredio” da se urazumim i “slobodno” prebacim, ako ne na levu polovinu, ono barem na sredinu kreveta. Jer kad je već samo moj – što da ne?

Moje dete i dalje spava samnom u sobi, iako ima svoju, potpuno opremljenu.
Valjda se tako oseća sigurnije, a priznajem da se i ja bolje osećam.
Očigledno da ni ja ni ona još nismo spremne na taj „rastanak“ u zajedničkom stanu.
Ne znam samo ko se više plaši, ona, ili ja koja iz navike, ili možda iz dugogodišnjeg straha jer sama bdim nad njom, spavam na desnoj polovini kreveta, “za svaki slučaj”.