Moje dete spava sa mnom u krevetu, a vaše?
E da, ovo je baš kontroverzna tema. Da li dete treba:
da spava u krevecu u roditeljskoj sobi
da spava u krevecu u odvojenoj prostoriji
da spava sa roditeljima u krevetu
Ovde naravno pretpostavljamo da roditelji imaju dovoljno veliki stan, pa dete ima svoju sobu. I još nešto: polazimo od pretpostavke da je roditelja – dvoje.
Ali, ako je roditelj jedan, odnosno ako dete/deca živi na primer samo sa majkom, često se stvari razvijaju malo drugačije.
Postoje razne teorije na ovu temu. Najstroži zastupnici ranog osamostaljivanja smatraju da dete od rođenja treba izdvojiti u zasebnu sobu. To zvuči lepo, ali kad sam zamislila sebe kako cele noći trčim na drugi kraj stana kako bih bebu nahranila/presvukla/pokrila/umirila (nepotrebno precrtaj), istog trena sam odustala od ranog odvajanja.
Šta sam ja uradila: stavila sam dečiji krevetac tik uz moj krevet, u pokušaju da zadovoljim sve moguće teorije. Biće odvojena ali opet dovoljno blizu da meni posao bude olakšan.
Sve je lepo funkcionisalo prvih godinu dana. Doduše bila sam stalno prehlađena jer sam nekoliko puta u toku noći ustajala kako bih bebu nahranila/presvukla/pokrila/umirila. Ali moj krevet je bio – samo moj.
I tako smo živele do jaslica i prve bolesti. Najjednostavniji način da noću detetu proveravate temperaturu je – da spava sa vama u krevetu. Tako je sve počelo.
Od kada je sticajem okolnosti ušla u moj krevet, moja ćerka iz njega više nije izašla. Činjenica je da sam u nekoliko navrata pokušala uz pomoć raznih trikova da je iz kreveta iselim, ali mi nije uspelo.
Koga ja to pokušavam da obmanem? Nisam se mnogo trudila. Probala jesam, ali onako, nevoljno, reda radi.
Zašto? Razlog sam shvatila tek nedavno.
Ne zato što je to dobro za nju, zato što se plaši. Ne zato što za nju to znači dodatnu sigurnost jer odrasta sa jednim roditeljem.
Već zato što to meni prija.
Nije mom detetu potrebna sigurnost koju joj možda pruža spavanje sa majkom. Meni je potrebno da je zagrlim dok spava. Zato što se plašim. Plašim se šta će nam dalje život doneti, kako će teći njeno odrastanje. Strahujem hoću li imati dovoljno snage i energije da je spremim za život. Zato ona i dalje spava sa mnom, jer je meni tako život lepši i lakši. Da li je to dobro za nju, i dalje nemam odgovor.
Vezana je za mene, a ja ne znam da li bi tako bilo i kada bi živela sa oba roditelja, ili je njena priroda jednostavno takva. Jednog dana će se svakako iseliti u sopstvenu sobu.
Sigurna sam da će mi nedostajati.
-4 Komentara-
Mislim da ne griješite. Govorim iz perspektive djeteta jer sam do školskog uzrasta, čak i kasnije, spavala sa mamom (tata je radio u inostranstvu). Kad je on bio kući, spavala sam sa oboma. I vjerujem da mi je to pružilo sigurnost koju danas imam u sebe. Upravo zato, kad god moje dijete traži da spava sa nama, ja se ne bunim. Ne može joj naškoditi a samo jednom su mali, doći će vrijeme kad nam neće dati ni da ih zagrlimo
Hvala na komentaru, slažem se sa vama u potpunosti!
Moj sin ima 4 godine i i dalje spava s nama u krevetu. Od devetog meseca, kada je počeo češće da traži da sisa noću, kada sam ga i prebacila kod nas. I evo ga i dan-danas. Sad se pitam zašto nisam ranije jednostavno izbacila krevetac iz upotrebe. Sada čekamo drugu bebu i mislim da ćemo s njom od prvog dana praktikovati zajedničko spavanje. Mi u tome uživamo, prija nam i zaista ne vidim u tome ništa loše, iako se psiholozi ne bi s nama složili. 🙂
Da da, mišljenja se razlikuju. A deca će svakako kad tad otići od nas, za početak u drugi krevet i drugu sobu. Meni jedino ponekad predstavlja problem šutiranje u toku noći. Ali sigurna sam da će mi jednog dana nedostajati.