Ako niste znali kako je samim majkama
Svaka od priča koju sam napisala nastala je sa nekim povodom. Tako je ovoj povod bio razgovor sa prijateljicom koja sa porodicom živi u inostranstvu. Svi su pristojno zdravi i pametni, a kao porodica ponekad složni a ponekad ne baš. Ali to je već sasvim normalno, izgleda da je u ljudskoj prirodi da uvek želimo nešto više, nešto drugo, nešto što nam se čini bolje od onoga što imamo.
Uglavnom izbegavam da se žalim, jer niko ne voli da sluša tuđe tužne priče. Poneku anegdotu, ali ne više od toga. No eto, požalila sam joj se jer mi je baš tih dana bilo izuzetno naporno. Majka u godinama mi je pala i povredila glavu. Dete mi se razbolelo i danima je ležalo zbog visoke temperature.
Osećala sam se nemoćno, rastrzano. Obe su od mene očekivale sve, a ja sam već bila iscrpljena i bez tih novih momenata.
I tako sam se požalila da nemam kome da se obratim za pomoć, jer sama brinem o majci i o detetu. Prijateljica mi je na to odgovorila: „Ja nisam sama, ali kao da jesam. Ćuti i uživaj u svojoj slobodi“.
Razumela sam ja nju, ali izgleda da ona mene nije.
To je bio povod za ovaj tekst, jer nije prvi put da uviđam da ljudi koji žive u zajednici, a nikada nisu bili u prilici da sami podižu dete, često nemaju predstavu o tome koliko je teško i komplikovano biti u takvoj poziciji.
Poređenja kao što je to njeno, nikako nisu na mestu. Kada mi je dete bolesno, ja se samo nadam da se neću i ja razboleti. Jer ne znam ko bi u tom slučaju brinuo o nama dvema.
Čak i u klasičnoj srpskoj porodici gde suprug u slobodno vreme menja kanale na televiziji i pita kada će večera, čak i tu postoji Neko, kakav god bio, ko će da donese toplomer, skuva čaj ili odveze kod lekara. U mojoj kući, taj Neko sam samo i jedino – ja.
Dešava se da suprug mnogo radi, ili često putuje. Ali na kraju balade, taj mnogo zauzet otac, ipak je sastavni deo porodice i porodičnog života. On je tu, naposletku. Možda je često odsutan, ali ultimativno, njegov dom je tu.
Znam da je ovo teško shvatiti. Znam, jer sam bila u prilici da mi druga prijateljica spomene supruga lekara, sa stalnim dežurstvima i radom u smenama, zbog kojih je često izostajao u važnim trenucima i prilikama.
Ali – nije isto. Nije isto kada je neko odsutan pa naposletku dođe, i kada je neko odsutan – trajno i konačno.
Čudne smo, mi, samohrane majke, drugačije. To je zato što smo preopterećene. Brigama, obavezama. Zato što u sred tog ludila zvanog roditeljstvo, pokušavamo nekako da se sastavimo, da ponovo pronađemo sebe. Pokušavamo da istovremeno budemo nežna majka i stub oslonac porodice. Stablo, grana i list. Trudimo se da budemo efikasne.
Želimo da budemo lepe, za našu decu, za sebe. Želimo da budemo sveže i raspoložene. Želimo da se naspavamo. Ali ujedno strepimo da nešto ne zaboravimo ili propustimo.
Često nam je veoma teško.
Priznaću vam da mi je ponekad vikend naporniji od radnog dana. Radnim danima sam usredsređena na posao od koga živim i izdržavam sebe i dete. Vikendom treba da protresem glavu, iz nje izbacim brige i pronađem onaj radostan, vedriji deo sebe koji dugujem svom detetu.
Niko nije na dugme.
Mnogo radimo. Da bismo zaradile dovoljno za život, za našu decu. Proganja nas strah od budućnosti, jer na svojim plećima nosimo teret koji nemamo s kim da podelimo.
Verovatno ne postoji idealna veza, brak, porodica. Sigurno je da svako nosi svoje breme problema i briga. Ipak, verujte mi na reč, koliko god ja bila „slobodna“ i samostalna, često se prisetim one „na muci se prepoznaju junaci“. A tada, ma koliko bila ponosna na sve što sam sopstvenim trudom, posvećenošću i ljubavlju postigla za svoje dete, tada ipak poželim da budem obična majka, deo nekakve „nesavršene“ porodice.
-0 Komentar-