Moje su mogućnosti beskrajne

Sluša me koleginica kako prepričavam prilike i neprilike koje mi se dešavaju sa detetom:

svakodnevni mali i veliki problemi
škola, zadaci, ocene,
razmirice sa njenim ocem,
finansije,
slobodno vreme odnosno nedostatak istog…

Sluša i veli: “eto zato ja tebi kažem, nisam sigurna da želim dete, svesna sam svojih mogućnosti…”

Nije. Nisam bila ni ja.

Veče. Neko veče, radni dan. Bilo koje veče. Klečim u predsoblju, razvukla sam krojački metar i merim dužinu tepiha. Ne zbog tepiha. Nego zbog matematike. U školi su učili merne jedinice, santimetar, decimetar, metar. Naravno moje dete nije ništa razumelo. Zato sam izvadila rekvizite i pokušavam da je zainteresujem kroz primere iz prakse. 

Ako nam je hodnik dugačak toliko metara, a ovaj tepih toliko, koliko nam je parketa bez tepiha? U decimetrima, moliću lepo. A zatim sve prebaci u santimetre. 

A sve je počelo još prošle godine.

Počelo je tako što sam ćerku upisala u prvi razred i verovala da će škola da je nauči svemu. Naivno sam mislila da je upis u celodnevnu nastavu – to je boravak gde ostaje celo odeljenje i gde se rade domaći zadaci – bilo dovoljno. Da sam učinila sve što je bilo potrebno, a nadalje će sve biti lako. Učiće u školi, škola će je naučiti, a popodne ćemo raditi neke lepe stvari i uživati u životu.

O kako sam grešila.

U stvari, sve je počelo pre više od osam godina, kad sam zatrudnela, a zatim se zanosila savršenim instagram životima i bajkama nekih drugih majki, nekih drugih porodica. Bistrila sam sajtove o roditeljstvu, zapisivala preporuke i mislila da je život sa malim detetom tako šik i kul.

O, koliko pojma nisam imala. 

Potom sam se naglavačke sunovratila sa visina na kojima sam lebdela dok sam maštala o roditeljstvu kao iz časopisa. Tada sam počela da shvatam kako stvarno ali stvarno izgleda kada imate bebu, a kako izgleda kada tu istu bebu podižete sami.

Sve je počelo pre nešto više od osam godina, pa se nastavilo tokom godina provedenih na relaciji kuća – vrtić – posao – vrtić – kuća. 

Dete je raslo, a moj život se kretao krivudavom linijom obeleženom sa mnogo uspona i mnogo padova.

Kako je ona rasla, tako se odmotavalo klupko mojih komplikovanih očekivanja, ličnih, zapetljanih i naivnih nadanja. Klupko se najzad razmrsilo dubokim razočarenjem i napokon jasnim sagledavanjem realnosti.

Ja i ona ćemo biti dvočlana porodica. Ja i ona. I to je to.

Sve je počelo sa školom, prošle godine. Zato sada klečim i merim tepih, orman, razmak između stolice i zida. Počelo je tako što nisam znala kakvo nam je školstvo, a nisam ni znala koliko moje dete može, a šta ne može bez mene.

Školstvo nam je čudesno, jer se od dece očekuju neviđeno komplikovane stvari koje su se nekada učile mnogo kasnije. Od dece se očekuje da sa osam godina postaju aritmetički geniji, a od roditelja da im u tome pomognu. Roditelji, ne nastavnici. Jer sa njih trideset u razredu, nema tog nastavnika koji je u stanju da svima podjednako ulije znanje u glavu.

I tako ja neko veče klečim nasred hodnika, razvlačim krojački metar i objašnjavam šta je santimetar, decimetar, milimetar.

Nije lako. Leđa me bole nakon celog dana pred kompjuterom. Vrat i ramena ubijaju, još uvek se nisam oporavila od povrede koja me je letos zadesila. Umorna sam, mnogo sam umorna. Razmišljam, treba mašinu da pustim, da spremim njenu užinu i stvari za sutradan. A ja čučim i merim tepih i pričam o decimetrima.

I tako će meni koleginica, svesna sam ja svojih mogućnosti…

E pa nije svesna.

Nisam bila ni ja. Nisam očekivala da ću jedne jesenje večeri, umesto da mažem nokte, ili da sedim u nekom finom društvu na večeri, čučati na tepihu i pokazivati razliku između decimetra i metra. A eto, tu sam sa metrom, sa lenjirom, sveskama i knjigama.

Tu sam sa lektirom za drugi razred, bistrim brzalice i razbrajalice.

Tu sam sa barbikom koju treba da upakujem za rođendan na koji sutra idemo.

Tu sam sa računima koje treba da platim, autom koji treba zimske gume i majstora.

Nisam bila svesna da ću sve to morati. Nisam bila svesna da ću više od godinu dana nositi dete uz stepenice moja tri sprata – bez lifta. Nisam bila svesna da ću svakoga vikenda vući hranu sa pijace i nositi je do stana na ruke.

Nisam bila svesna da ću sve to i te kako moći.

Da me je neko onomad, pre osam ili više godina, pitao kako zamišljam to moje roditeljstvo, izvadila bih spiskove neophodnih gluposti koje sam sastavljala u trudnoći. Pokazala bih sajtove i časopise o roditeljstvu, fensi trudničku odeću koju sam nosila.

Sada sve to nema nikakvog smisla, jer naš život, moj i njen, izgleda mnogo drugačije. Koleginici nisam rekla ništa od ovoga. Samo sam zapisala to njeno, „svesna sam svojih mogućnosti”, i zahvalila na inspiraciji.
Nisam joj rekla da možda greši, da su njene mogućnosti možda mnogo veće nego što ona zamišlja. Da situacija i te kako može da nas natera da prevaziđemo sebe, da prevaziđemo sve prepreke i ograničenja, i da činimo čuda tamo gde to niko nije očekivao.

Moje mogućnosti nisu moje ograničenje.

One su moja snaga.