Jednog dana ću detetu ispričati o svojoj prošlosti

Kako mi dete raste, život postaje sve interesantniji. Kaže se, malo dete, mali problemi, veće dete… Ali nije samo to. Veće dete – smislenije priče. I neugodna pitanja.

Najzanimljivije razgovore vodimo rano ujutru, čim otvori oči, i uveče, uz poslednji zagrljaj pred spavanje. Pre neko veče, ugasila sam svetlo i ušuškala je u njenom krevecu (iselila se iz mog kreveta), tek iz mraka čujem pitanje koje nisam očekivala:

Mama, da li si se ti oženila?

Ne znam odakle baš to pitanje, baš u tom trenutku. Ja se za njenog oca nisam udavala; da li se o braku pričalo u vrtiću, ili je napravila poređenje sa drugom decom, ko zna. Videla sam zabrinut pogled i odgovorila: “nisam, ja sam samo htela da imam ovo svoje dete, to mi je bilo najvažnije.”
Uzdah olakšanja i odgovor: “mama, i ja ću isto kao ti kad porastem!”

Verujem da ova tema nije završena i da ćemo o meni, njenom ocu, braku i porodici pričati još mnogo puta, kako bude odrastala.

Ali nije samo to.

Zapitala sam se da li treba deci da ispričamo o svojoj prošlosti, bivšim momcima, muževima?

 ******

Spremanje ormana je jedna od “omiljenih” ženskih aktivnosti. Nakon mesec dana ozbiljnih psihičkih priprema, nedavno sam se odvažila na ovaj poduhvat. Primenila sam jedini efikasan metod: izvrnula sam sadržaj na pod i počela da preturam. U jednom trenutku sam naišla na davno zaboravljenu kutiju od cipela, a unutra – stare fotografije i pisma.
Otvorila sam Pandorinu kutiju davno potisnutih uspomena.

 ******

Nikada nisam živela burno, no stranice moje knjige života ipak su se lagano okretale. Jednog dana, sadašnjost je pukla i polako postala prošlost…

Nakon perioda ponovnog pronalaženja sebe, nove struje su me odvukle na pučinu. Prošlost je ostala zarobljena u kutiji od cipela, ovekovečena na dve decenije starim fotografijama i u dvadesetak sačuvanih pisama

Sedela sam na podu spavaće sobe i prebirala po prošlom životu. Zagledala sam slike, a na njima ja, i još neki nekada meni bliski i dragi ljudi. Ličim, ali ipak drugačija. Ja na putovanjima, ja sa kratkom plavom kosom, pa nešto dužom, pa malo tamnijom. Lepa nasmejana ja u svilenoj haljini, beloj sa šarenim leptirima, udajem se…

 ******

Prošlost je ostala na fotografijama u toj kutiji u tom ormanu. Mnogo godina je prošlo, sve do tog dana kada sam smogla hrabrost da je otvorim.

Pitala sam prijateljicu šta ona misli, treba li svom detetu jednom da ispričam priču o sebi pre nje? Da li da se odvažim i pokažem joj, možda ne pisma, možda samo fotografije njene majke i nekog tamo čoveka za koga je nekada davno, u prethodnom životu, bila vezana.

„Čuvaj sve“, rekla mi je. „Pokazaćeš joj jednog dana. Neverovatno je kako taj pogled iz budućnosti leči sve, to je jedini ispravan pogled. Ceo život u nama drhti i nikako da se ispriča. Ćerke su to, samo one mogu da te osvetlaju“.

Poslušaću je. Kutija je ponovo zauzela svoje mesto na pretposlednjoj polici u dnu ormana, ušuškana u stare džempere, one koje čuvamo jer „nikad se ne zna kada mogu da nam zatrebaju“.

Prošlost je bila lepa dok je bila sadašnjost. Ona je deo mene, ono što sam nekada bila, i ono što ću uvek biti. Jednom ću joj pokazati. Jednog dana ćemo zajedno, njenim očima, gledati stare fotografije, lepu nasmejanu mladu u šarenoj svilenoj haljini i muškarca u tamnom odelu, i nekim novim rečima prepričati moju prošlost.