I očevi imaju dušu
Pre nekoliko dana sam ćerku vodila na rođendan dečaka sa kojim je kratko pohađala isti vrtić kad su imali četiri godine.
Čudni su putevi Gospodnji; sa majkom sam se sprijateljila onako usput, zato što je njen sin simpatisao moju ćerku. Zatim su se majka i dečak preselili pa su i vrtić promenili. Ipak smo ostale u kontaktu, povezala nas je ta detinja ljubav ali i činjenica da obe decu podižemo same.
Od rođendana do rođendana smo razmenjivale iskustva i zapažanja i posmatrale kako nam deca rastu.
Baš kao i ja, moja prijateljica Supermama od oca svog deteta rastala se još pre detetovog rođenja. Možda joj je ponos krojio postupke, možda nije imala drugog izbora, a možda je ljubav jednostavno prestala.
Bilo kako bilo, dečak oca do nedavno nije ni viđao.
Nikada nisam komentarisala njene odluke, nije na meni da sudim drugima, kao što ni drugi meni ne treba da sude. Svako za sebe odlučuje najbolje što ume.
Bilo mi je izuzetno drago kada mi je rekla da je kontakt između oca i sina najzad uspostavljen. Istekle godine teško je nadoknaditi; za sticanje poverenja i prisan odnos biće potrebno mnogo vremena. Možda se to nikada neće ni desiti. Ipak, smatram da svako dete treba da poznaje i viđa roditelja s kojim ne živi, pod pretpostavkom da za to postoje iole normalni uslovi.
Moje dete oca viđa redovno, tako je bilo oduvek.
Ne zato što sam ja posebno upućena u tajne roditeljstva ili zato što sam plemenita osoba koja je uspela da detetov interes stavi ispred konflikata i svih ružnih situacija koje su se dešavale. Već zato što je njen otac bio dovoljno uporan da na tome insistira uprkos mom izrazito negativnom stavu prema njegovom načinu života.
Ne zato što sam ja posebno upućena u tajne roditeljstva ili zato što sam plemenita osoba koja je uspela da detetov interes stavi ispred konflikata i svih ružnih situacija koje su se dešavale. Već zato što je njen otac bio dovoljno uporan da na tome insistira uprkos mom izrazito negativnom stavu prema njegovom načinu života.
Naši karakteri su dijametralno suprotni, naše životne navike i načela takođe. Bezbroj puta smo se sukobljavali po raznim pitanjima. Mnogo toga mu zameram, i verovatno ću mu zamerati do kraja života.
Međutim komentar koji je jednom prilikom izgovorio, na mene je ostavio snažan utisak. Natezali smo se da li da trotinet naše ćerke ostane kod njega (e da, i trotinet može biti predmet rasprave) ili ne. Na moj argument da ona ne živi sa njim (stoga trotinet ostaje kod mene), odgovorio je:
U mojoj glavi, sva moja deca žive kod mene.
Moram reći da mi je za sve ove godine, ta njegova izjava dala najviše povoda za razmišljanje.
I očevi imaju dušu
Često su sebični, na muški neodgovoran način. Lažu i varaju. Retko kada uspevaju da shvate detetov interes i svakodnevne potrebe, onako kako ih mi vidimo. Ali u tom mikromomentu, to priznanje koje je došlo iz duše, duboko me je pogodilo. Shvatila sam da nedostatak posvećenosti i odgovornosti, koji sam se godinama trudila da nadomestim sopstvenim trudom i pažnjom, nije ujedno značio i nedostatak ljubavi.
I očevi osećaju ljubav
Da li je to stvar nekih ustaljenih običaja i normi, da li jednostavno žene – majke, u sebi nose nekakav gen koji ih čini takvim kakve jesu?
Ne znam, a više mi to nije ni bitno.
Moje dete ima šest godina. Ne znam da li vreme zaista leči sve rane, ali te godine koje sam provela podižući je sama, pomogle su mi da naučim mnogo toga.
Ništa nije potpuno crno ili beloKažu da je ljudski praštati, a ja bih dodala – često je to jedini način želimo li da sebi priuštimo miran sanOdgovori ponekad mogu da nam padnu sa neba; ali moramo da se setimo da pogledamo uvis
Poželela sam da prijateljici a početka ove priče ispričam sve ovo, ali nije se ukazala prilika. Zato sam ovaj tekst napisala, a verujem da će ga ona pročitati i shvatiti.
-0 Komentar-