Zašto još uvek nosim svoje dete

Još pre nego što mi se ćerka rodila, počela sam da razmišljam šta treba a šta nikako ne treba raditi.
Ovde mislim na nošenje deteta.
Ima majki koje svoje bebe nosaju non stop: mladunče im je po ceo dan u naručju kao beba koala, na boku, u nosiljci na leđima, na glavi… Bilo da su to same odlučile, ili im je rečeno da tako treba, u nekom trenutku, veoma brzo, shvate da ih taj najdraži teret ometa u mnogo čemu. Potomci nam se vrlo brzo naviknu na ruke, i onda nema nazad, barem dok ne prohodaju.
Pošto sam ja vrlo detaljno unapred proučila sve aspekte mog budućeg života (samohrane) majke deteta, odlučila sam da dete ne nosam.

I zamislite u tome sam uspela.
Ili sam bila te sreće da ona nije bila previše zahtevna, ko će ga znati.
Elem, moja ćerka vreme je uglavnom provodila u krevecu, a spoljni svet je otkrila kada je iz istog uspela da izađe. Dobro, ovo možda zvuči preterano, ali zaista je nisam nosala, pa sam taj aspekt njenog podizanja uspela sebi da olakšam.

Jednog lepog dana moje dete je propuzalo… zatim je prohodala, teturala se i hvatala za nameštaj u prolazu. Koraci su postepeno postali sigurniji.

Nemojte misliti da je nikada nisam nosila

Daleko od toga: dugo vremena sam je nosila uz stepenice (treći sprat bez lifta, pravo uživanje!).
Nosila sam je kada bi zaspala, ili jednostavno kada bi kenjkala zbog umora.
Naravno da sam je nosila; nema većeg zadovoljstva od osećaja malih ruku koje vas grle, ili dečijih nogica koje se obaviju oko vas.
Obraz uz obraz, uz izjavu „mama, divno mirišeš, ti si najbolja mama na svetu“.

Ali, dete je raslo… otežalo…
Majke su po definiciji snažne, a same majke još snažnije – jer drugog izbora nemaju.
Ipak, nošenje postaje problem kad vam ješno dete dostigne 22 kilograma.

I tako sam polako počela da posustajem…

Sve dok jedne večeri nismo stigle kući, ona umorna a ja isfrustrirana od svakodnevnih briga i problema. Izvalila se na moj krevet („naš krevet“ – jer i dalje spava samnom) i tražila da joj pustim crtaće.
Kad sam je pozvala na kupanje, prikukala je – „umorna sam, nosi me…“.

Prvo sam htela da je odbijem.

Pomislila sam, samo mi još fali da se ukočim, ko će onda da gleda nju i da radi umesto mene?

A onda sam ugledala molećivo lice moje bebe, i pružila ruke.

Podigla sam moje veliko teško dete i prenela je do kupatila. Šteta što nikoga nije bilo da nas slika, beše to sigurno nezaboravan prizor.

Nosila sam je znajući da uskoro toga više neće biti.
Nastupiće trenutak kada ona više neće želeti da bude mamina beba. Preseliće se u svoju sobu i zatvaraće vrata kad joj dođu drugarice.

Uskoro ću se sa setom prisećati tih divnih trenutaka, ručica oko vrata, uspavanog deteta koje će zauvek biti samo moja beba. Jednog dana, uskoro možda, moje dete će zahtevati svoju nezavisnost i smejaće se mojoj potrebi da je nosim.

Do tada, željno ću grabiti svaku priliku, svaki povod; upijaću svaki dragoceni trenutak tog blaženstva, to zrno sreće. Uživaću iz sve snage u njenom detinjstvu, u glatkom obrazu uz moj i piskutavom glasiću dok mi šapuće izraze najiskrenije ljubavi.