Kako sam preživela upis u osnovnu školu

Kako vreme brzo prolazi – već mnogo puta izgovoreno ali uvek aktuelno! Kao da je juče rođena, a stiglo vreme za upis u školu. Jooj. Moje dete ne želi u školu. Ne zameram joj, ni ja je baš nisam volela.

Elem, u martu su svi roditelji panično skupljali potrebna dokumenta i uverenja, pa i ja sa njima. Obišli smo lekare koji su potpisali da je zdrava i prava (“A jel se raduješ što ćeš uskoro u školu?” “Neee”). Spremila sam krštenicu i još svašta nešto. Pošto sam svakodnevno vrebala nove informacije na sajtu najbliže škole, ugledala sam obaveštenje o roditeljskom sastanku za buduće prvake.

To! Da vidim i čujem iz prve ruke sve ono o čemu sam mesecima unazad slušala.

*****

Mnogo je vremena prošlo od kada sam ja išla u tu istu školu. Decenije. U toj cenjenoj ustanovi pohađala sam samo osmi razred, ali ipak nisam zaboravila kako je tada sve izgledalo.

Četvrtak, 17h50

Žurim, ne volim da kasnim. Sešću napred i slušaću pažljivo.

Sala je skoro puna: roditeljski parovi, bake i deke, nađe se i poneko dete.

Za katedrom dve nasmešene nastavnice. Početak obećava.

Smeštam se u treći red.

Zamnom ulaze još dve nastavnice i mlađi čovek koji nam se obraća. Kaže nam da je direktor škole. Srdačno svima želi dobrodošlicu, izgleda željan da ostavi što bolji utisak. Saopštiće nam sve što zna i rado će odgovoriti na sva naša pitanja.
Dobro, za sada utisak pozitivan.

Okreće se i predstavlja prisutne nastavnike.
U stvari pokušava da ih predstavi, nije baš siguran kako se zovu ni koja im je tačno funkcija.
Ups… prisećam se da sam čula da škola ima novog direktora, postavljenog na “uobičajen” način.
Tjah. Vidim da nisu srećne što moraju da ga ispravljaju, ali se i dalje smeškaju.
Nadam se najboljem, ionako mi nema druge.

Vrata se otvaraju, ulaze još dve osobe. Članovi nastavnog kadra. Direktor ih moli da sednu bilo gde, gde nađu mesto. Krupan namršten čovek (kasnije ću saznati da je to školski pedagog) mrmlja sebi u bradu sarkastičan komentar. Meni bi neprijatno, ne znam da li su ostali roditelji čuli. Osetila sam netrpeljivost, a to mi se nije dopalo.

Direktor i dalje priča, okupljeni roditelji upijaju svaki podatak sa pažnjom studenata koji spremaju diplomski ispit.

Pitanja pljušte:

Koja je razlika između produženog i klasičnog boravka?

Dobro pitanje. Pažljivo sam proučila sajt škole, i sve je tako fino objašnjeno da mi ništa nije bilo jasno.

Direktor daje svoje tumačenje, a zatim odustaje i prepušta reč jednoj od nastavnica.
Dobro, mislim da mi je napokon sve jasno. razlika je u tome što će deca koja budu pohađala odelenje sa klasičnim boravkom, morati da menjaju smene. Hm, valjda je to to. Po školskim zvaničnicima, sve je to isto. Pa, ne baš. Nije isto da li će dete da sedi u školi od 8 do 16h, ili od 8h do 18h. I nije isto da li će to dodatno vreme provesti u svom razredu ili sa svom decom koja se tu zateknu.

Direktor nabraja ko sve ima prednost kod upisa u produženi boravak. E, to me zanima. To mi treba. Prednost dakle imaju samohrani roditelji.
Aha, tu smo…
Ali ne, nismo. Jer po njemu, samohrani roditelj je onaj čiji je partner preminuo ili je otac deteta upisan kao nepoznat.

Jooj…

Javljam se za reč.

“Ja sama podižem dete. Dete ima oca ali je otac često odsutan ili zauzet. Ja sebe smatram samohranim roditeljem, a pronašla sam i tumačenja zakona koje me u tome podržava”.

Direktor mi se izvinjava, sažaljeva slučaj ali eto, zakon je zakon i stoga… po njemu ja nisam samohrani roditelj. Obuzdavam implus da skočim i održim predavanje o mukama samih majki.

Vidim da ćemo se ja i on dobro slagati.

Sledeće pitanje: da li su u školi dozvoljeni mobilni telefoni.

Ne razumem, moja ćerka nikada nije imala mobilni u ruci i ne zna da ga koristi. I neće ga skoro dobiti, aman, tek joj je šest godina.

Direktor odgovara da je upotreba telefona zabranjena na časovima. Ali on ne može da spreči roditelje da deci kupe mobilni niti može da zabrani da deca mobilni ponesu sa sobom.

Iza njega jedna od nastavnica skače: “Ja mogu da zabranim! Kod mene to ne može!”

Aplauz prisutnih.

Nakon sastanka sam je pitala može li moja ćerka kod nje u odeljenje. Ništa od toga na žalost, ona će voditi drugi razred.

Direktor dalje najavljuje modernizaciju obrazovnog sistema i uvođenje kompjutera. Uskoro više nećemo morati da kupujemo knjige, nastavna sredstva biće savremena. Kada će se to desiti? Pa ne znamo tačno. A inače od ove godine se uvodi nov nastavni program, kupovaćemo nove udžbenike. Još nisu izašli iz štampe, i ne zna se kada će.
Ali biće.

Da li škola ima obezbeđenje?

Imajući u vidu šta se sve dešava poslednjih godina, mnogi smatraju da je to neophodna mera.

Ima, i nema.

Postoje kamere, ali ih nema dovoljno. Zaista, u prolazu sam zvirnula u prastari monitor koji je podeljen na sitne prozore. Naziru se delovi igrališta, kapija, i tako to.

Škola nema sredstava da plaća obezbeđenje. Biće ako se roditelji udruže i plate iz svog džepa. Dosadašnja praksa je pokazala da roditelji mlađih učenika to i rade, dok oni čija su deca starija, valjda smatraju da klinci umeju sami da se brane i prepoznaju opasnost.

Važi.

Bilo je reči i o nekakvom konceptu konstantnog učenja (valjda sam dobro zapamtila), to je nova terminologija koja se sada potencira kako bi se nekako digao posustali nivo državnih škola. Na ponovljeno pitanje, a o čemu se tu radi, nismo dobili preciznu tumačenje. Verovatno su mislili na onu čovek se uči dok je živ. Ok, to mi je poznato, samo prvi put čujem da poslovice zvanično postaju deo reforme školstva.

Nakon nadasve zanimljivog sastanka, buljuk roditelja zainteresovano je obišao školu. Dok sam slušala komentare koji su pljuštali (“Ovde se ništa nije promenilo u poslednjih xx godina”), pokušala sam da zamislim svoju ćerku kako sedi za drvenim stolom, i kako žulja zadnjicu na stolici koja verovatno nije zamenjena od otvaranja škole – sedamdesetih godina prošlog veka.
Zavirila sam u toalet. Od tri kabine, samo je u jednoj na šolji bila daska. Toalet papira ni u tragovima. Sapun? Ma kakvi. Ipak, što reče jedna majka, setili su se da stave kantu za đubre, dešava se da ni toga nema. Pitala sam se zašto je njoj kanta bila bitna. U nastavku sam čula odgovor na moje neizgovoreno pitanje: “Zamislite samo kako je mojoj starijoj ćerki neprijatno kada dobije ciklus, pa nema gde da baci uloške.”

Jos smo nas dve daleko od toga, ali već sam odlučila da ću da dete opskrbim vlažnim maramicama, toalet papirom i papirnim uloškom za wc šolju. To će mi izgleda biti prva nabavka, pre pernice i udžbenika.

*****

U ponedeljak 2. aprila bio je prvi dan upisa prvaka u osnovnu školu. Zvanično, upis traje dva meseca. Roditelji dakle imaju ceo april i maj da došetaju do odabrane škole, predaju potrebna dokumenta, zakažu termin za testiranje deteta i završe taj važan životni zadatak.

Zašto je onda na jutro 2. aprila, kad sam ja otišla na upis, u redu već bilo stotinak roditelja?

Evo kako je to izgledalo.

Upis je počinjao od 8, a ja sam došla u pola 8, malo ranije za svaki slučaj. Ispred vrata je već bilo desetak ljudi. Super, nije gužva, brzo ćemo završiti. Moje pitanje ko je poslednji u redu, dočekano je smehom: “Vidite u svečanoj sali, pitajte tamo ko je poslednji.”

Ups… U sali je već bilo pedesetak roditelja, oni napolju zapravo su izašli da puše.

Dok sam pokušavala da ustanovim ko je stigao poslednji, začulo se komešanje i svi su pojurili ka vratima od prostorija administracije. Nakon pola sata natezanja i raspravljanja, odnekud se pojavila sveska u koju su prisutni zamoljeni da se upišu po redu dolaska. Pošto nije bilo šanse da među svim tim ljudima (broj se u međuvremenu povećao) prepoznam one koji su bili baš pre ili iza mene, jednostavno sam se upisala kad sam uspela da priđem svesci, i dobila broj 79.

Pa dobro, samo treba predati dokumentaciju, opredeliti se za izborni predmet (građansko ili veronauku) i iskukati mesto u nekom od odelenja produženog boravka.

Čekala sam do pola tri. Do 14h30. Za to vreme sam odgledala tri poglavalja on lajn kursa koji pratim i pročitala ceo jedan roman (slučajno mi se našao u torbi).

Primljena sam kao pretposlednja, preostali roditelji koji su došli posle mene vraćeni su za sutradan.

Kako sam se približavala kancelariji sekretara škole (samo jedna osoba radila je na upisu!), čula sam razočarene komentare – mesta u produženom boravku već su bila popunjena.

Šta sad? Da se bacim na kolena, da zaplačem? Da molim?

Najzad sam ušla, dočekala ma je ljubazna ali izbezumeljena žena. Počela je da radi u već u 7h20, radila je ceo dan bez pauze. Kad sam joj saopštila ime svog deteta, pogledala me je iznenađeno.

“Ali ona je već upisana”.

Kako? Kojim čudom?

“Zvao je neko jutros…”

U tom trenutku sam shvatila. To jutro mi je stigla poruka prijateljice koja poznaje pola grada. “Ne brini, sve sam sredila”. Nije mi bilo jasno šta je to sredila pa se nisam dalje bavila porukom.

Provela sam čitav dan u svečanoj sali bez ikakve potrebe. Ali ipak ne smatram da sam izgubila vreme. Pročitala sam knjigu, upoznala druge roditelje.

Ono što me je pogodilo, bila je činjenica da ja, iako sam na upis došla na upis pre osam ujutru, iako sam (zaista) samohrana majka, ne bih za dete dobila produženi boravak da nije bilo intervencije sa strane.

Ovime zaključujem priču o upisu u osnovnu školu.

(Fotografija preuzeta sa sajta Freepick)