Ponovo sam mlada i lepa
Do pre nekoliko godina sam bila mlada i lepa. Ili sam se bar tako osećala. Jednog dana sam počela da zapažam bore. Kilograme. Sede vlasi.
Vreme prolazi prokleto brzo. Sa dvadeset pojma nisam imala.
Sa trideset sam verovala da je život preda mnom, čemu žurba, živeću još sto godina i sve će uvek biti lako i opušteno. Deca? Da, možda, verovatno; ali nisam znala tačno kada.
Nedavno sam pogledala u svoj životni kalendar i trgla se. Kud prođoše dvadesete, tridesete…?
Ono najdragocenije, dar koji dobijamo po rođenju, ali ne zauvek, je vreme. To vreme koje naučimo da cenimo tek negde pod stare dane, kada ga je sve manje i manje.
Sa dvadeset sam se razvlačila kao žvaka i uživala u životu.
Sa trideset sam i dalje uživala, ne sećam se tačno u čemu, ali znam da sam bila ubeđena da sam baš mlada i da imam svo vreme ovog sveta.
Da li bih se vratila u to blaženo doba?
Da, i ne.
Ne bih menjala ovu pamet za tadašnju. Jer, već rekoh, tada nisam znala ništa.
Menjala bih ovo sadašnje telo za nekada zavodljivu figuru. Rado bih vratila svoje zategnuto lice, prirodnu svežinu i sjajnu kosu svojih tridesetih.
Da mi je sada trideset, i ova pamet, gde bi mi bio kraj!
Ali pošto povratka nema, svako radno jutro predstavlja ozbiljnu pripremu za bojno polje zvano spoljni svet.
Rado i brzo učim. Savladala sam sve kamuflažne tehnike savremenih make-up prevara. Ono što ne stignem da izvedem pred kućnim ogledalom, dovršavam na semaforima. Retrovizor je moj verni saučesnik i pomogač.
Ipak, mada uspešno zavaravam naivni svet koji me okružuje, ponekad pomislim koliko su površne i jalove te sitne prevare koje ne mogu stvarno da ponište trag isteklih godina.
A onda se desio taj trenutak: pokazivala sam fotografije sa letovanja.
“Pa tvoja ćerka je ista ti, tvoja umanjena kopija!”
U prvi mah se nisam složila; tražila razlike; pozivala se na boju kose / šiške / oblik lica…
A zatim sam shvatila.
Bili su u pravu.
Ličimo.
Ne samo da ličimo, već smo zaista kao jedna – mlađa i starija verzija iste osobe.
Isti srećan osmeh i pogled pun vere u budućnost.
Nije do crta lica, oblika nosa ili boje kose.
Ono što nas spaja, pa smo na slici zaista ja, i moja malena, mnogo mlađa verziju, je međusobna ljubav, radost trenutka i sreća što smo zajedno, u životu ali i na toj fotografiji, u tom trenutku, na tom mestu.
Nekada sam bila mlada i lepa. Svi mi, koji smo prevalili deo životnog puta i stigli u godine kada nam postaje jasno da je vremena sve manje, nekada smo bili mladi i lepi.
Vremena je sve manje ali ja ga sada grabim iz sve snage. Ponovo sam mlada i lepa, radosna i detinjasta. Moja lepota je u njenim nasmešenim očima, u zagrljaju rukica i rečima koje rado ponavlja:
-0 Komentar-