“Moji”

Moja sestričina ima 32 godine. Živi sa ocem i njegovom drugom ženom. Njena majka preminula je pre nekoliko godina od raka. 

Njena majka, moja sestra od tetke, od muža se razvela se kada joj je ćerka imala tri godine; muž je imao aferu, i to je bio kraj braka i veze započete još u srednjoj školi. Moja sestra se sa malim detetom vratila u očev stan. Dete je odraslo šetkajući se između majke i oca, ne znam tačno po kakvom sistemu odnosno dogovoru. U to vreme sam ja živela u inostranstvu, zatim sam se vratila i bacila na studije. Viđale smo se retko, a pri tome smo bile totalno različite. 

Sestra mi se udala mlada, razočarala, vratila kod svog oca a zatim mučila da podigne dete živeći u zajednici sa starcem koji je bio sebični hipohondar. Živela je skromno, menjala poslove kako su firme u kojima je radila propadale, verovatno je pokušavala da nađe neku novu ljubav, no čini mi se da joj to nije polazilo od ruke. Da li zbog realno lošeg zdravlja, ili zato što joj je nedostajalo životne energije i optimizma, poslednjih deset godina života provela je sa vrlo skromnim prihodima, i uglavnom po lekarima.

Njeno dete je sve više vremena provodila kod oca. Pretpostavljam da je kod njega imala lepše uslove, verujem da je brinuo o njoj kako treba. Nova žena se bila uselila, sa sobom je dovela svoju ćerku iz prethodnog braka. 

Devojčice su se sprijateljile; deca ne znaju za prevare i duševnu bol. Za decu su svi ljudi dobri, a druga deca dobrodošli drugari. Tako su one praktično odrasle zajedno, kao da su sestre.

Moja sestra od tetke je imala težak život, skromne materijalne uslove i loše zdravlje. Ipak, bila je srećna što je imala divno dete, pametno i privrženo. I sada shvatam da je uspela da zadrži za sebe gorčinu zbog rastanka i teške situacije u kojoj se našla, shvatam da je bila dobra, požrtvovana majka koja je svoje dete štitila kako je umela i mogla.

Ja sam samohrani roditelj. Od oca mog deteta rastala sam se pre njenog rođenja. Moja ćerka nije nikada živela sa oba roditelja, ona ne zna kako to izgleda. Prvih nekoliko godina nisam želela da je ostavljam kod oca da prespava, kao što je naš sporazum o starateljstvu podrazumevao. Smatrala sam da je premala i nisam želela da je tek tako dam u neku drugu kuću, da o njoj brine neka druga žena pored žive majke. Ipak, kako su godine prolazile, ćerka mi je sve češće boravila kod oca i uspostavila bliske odnose sa njegovom ostalom decom, baš kao što je moja sestričina sa detetom svoje maćehe. 

I u ovom slučaju, bilo je jasno je da su deca nedužna stvorenja koja ne znaju šta je prevara i laž, i koja nisu odgovorna za ponašanje svojih roditelja.

Nedavno je moja sestričina u razgovoru pomenula svoje ukućane. Rekla je “moji”. 

Raspredale smo o svakodnevnim stvarima, odlasku u prodavnicu, spremanju ručka, ne sećam se više ni tačno o čemu. Samo sam u jednom trenutku shvatila da ih je spomenula i rekla – “moji”. 

Čekam da se “moji” vrate iz nabavke.

Ili, treba da se dogovorim sa “mojima”.

Otac, druga žena, njena ćerka, oni su bili “njeni”. 

Nikada sa njom nisam progovorila o intimnim temama: o njenoj majci, ocu, drugoj ženi. Prevelika je razlika u godinama između nas, odnos nam nije takav. Odrasla je šetajući se od “njenih”, do majke, boravila čas tamo, čas vamo. Letovala sa “svojima”. Rođendane je slavila dva puta, na dva mesta, sa različitim ljudima.

Srećna sam što je od deteta razvedenih roditelja stasala u staloženu osobu bez traume ili  gorčine.

Ali – “njeni”…

U magnovenju sam zamislila kako moje dete za svog oca i njegovu porodicu kaže – “moji”…