Kako sam odlučila da se izborim sa svojim strahovima

Činilo mi se da vozim već danima. Čvrsto sam držala volan oznojenim rukama, levi zglob je već boleo od stiskanja. Rastojanje do cilja polako se smanjivalo, kilometrima nikada kraja, a noć je počela da pada. Još 100, još 95…

Ako mislite da sam se sama setila da bi bilo lepo da počnem da pišem blog o samohranim majkama i njihovoj deci, grešite. Sve je negde već napisano. Tako sam u onim retkim trenucima dokolice vrtela po internetu razne sajtove i priče tražeći odgovore na pitanja koja mene muče – jer danas je sve dostupno i javno. Neki sajtovi su zanimljivi, drugi poučni, a ima i stvarno duhovitih pisaca.

Ja sam se, međutim, najviše zadržala na motivacionim sajtovima. Valjda zato što mi je u tom trenutku to najviše bilo potrebno – motivacioni guru koji će mi podići raspoloženje, pogurati me kada posustanem pred naletom svakodnevnih briga i stresova.

Čini mi se da se motivacijom najviše bave Amerikanke; njima svojstvenim stilom pisanja u 500 do 700 reči vam objasne da ste divni i da na svojim leđima nosite teret kojim treba da se dičite. Ubediće vas da je sasvim u redu što se svakodnevno osećate jadno, umorno i razočarano jer jedva izlazite na kraj sa novcem i obavezama, ali da za vašu decu to uopšte nije bitno jer su zrela te im je vaša ljubav dovoljna, a nervozu i neprestano muštranje vam uopšte ne zameraju. Obično se takvi tekstovi završavaju rečenicom „you are not alone, sweet mom!“ (drage mame, niste same).

Ma koliko povremeno bila očajna jer je život same majke veoma stresan i naporan, ipak se nisam primila na te motivacione slogane. Međutim, negde mi je ipak ostalo nešto od tih pozitivnih rečenica, životna filozofija koja se provlači i koju mogu da razumem i prihvatim.

Poenta je u sledećem: samim majkama nije lako – polazim od sebe. Odgajane u tradicionalnoj porodici koja je podrazumevala mamu, tatu, braću, sestre, totalno nepripremljene smo se našle u porodici koja postaje šablon 21.veka – a koju čine majka i dete. I niko drugi. Kako nam je, to samo mi znamo. Teško je, naporno je. Noćima ne spavamo jer pokušavamo da smislimo najbolja rešenja za naše probleme. Radimo mnogo, ponekad i više poslova, jer nam je novac preko potreban. Posvećene smo deci. Retko imamo vremena za sebe. Plašimo se svega i svačega, strepimo od situacija koje su drugima glupe ili smešne.

Tako je, ja se plašim

Plašim se da neću umeti da moju ćerku naučim pravim vrednostima.
Plašim se da će je život povređivati, a ja neću moći da je odbranim.
Plašim se da neću umeti da joj pomognem kroz odrastanje i školovanje.
Plašim se da neću imati dovoljno novca.

Motivatori nas uče da je u redu plašiti se ali i da moramo da se potrudimo da se izborimo sa strahovima. Mnogo ćemo se bolje osećati pokušamo li da prevaziđemo neke situacije koje su za nas velike kao planina.

Pošto mi se ta  filozofija učinila razumnom i primenljivom, odlučila sam da pokušam da se uhvatim u koštac sa svojim strahovima kako bih unapredila svoj i detetov život.

Svi se plašimo nečega, ali pre svega se plašimo da sebi i drugima priznamo – šta je to nešto što nas plaši

Ja se nisam usuđivala da pođem na put kolima sama sa ćerkom. Iskusan sam vozač, ali nikada nisam sama vozila daleko. Možda će vam biti smešno što noćima nisam spavala od straha. Verovali ili ne – umalo da odustanem.

Ipak, nisam odustala. I tako sam se pre 6 dana našla za volanom svog auta, na stotinak kilometara od destinacije. Mrak je polako počeo da pada a mene je oblivao hladan znoj dok su mi ruke grčevito stiskale volan. Pogledom sam molila uređaj za navigaciju da mi se smiluje, da brže umanjuje kilometre i da nas najzad dovede do cilja.

Svi se plašimo nečega, ja nisam izuzetak. Nerado pričam o svojim strahovima, jer sam navikla da svetu prikazujem sliku samostalne, jake žene koja uvek ima rešenje za sve.

Možda jednog dana na ovom sajtu osvane i poneki motivacioni tekst, kada budem osetila da sam spremna da ono što sam naučila, podelim sa drugima.

Do tada, priznaću vam da se i dalje plašim mnogih stvari, ali sam shvatila da o strahovima treba pričati i da se protiv njih treba boriti. Uhvatila sam se u koštac sa jednim od njih – i savladala ga.

Postoje razne vrste strahova

Neki su besmisleni, zasnovani i uslovljeni idejama i pretpostavkama u našim glavama.

Drugi su deo našeg vaspitanja.

Mnogi strahovi jednostavno su deo naše ličnosti.

Neko se plaši buba, drugi strahuju od samoće. Sve je to za ljude, a na nama je da se potrudimo da radeći na sebi, prevaziđemo bar neke situacije, oslobodimo sebe i našoj deci pružimo lepši i srećniji život.