Jutro jedne supermame

Moje jutro ne počinje onda kada čujem zvono na mobilnom. Ne. Za mene jutro počinje – prethodno veče.

Kad mi ćerka zaspi, počinjem da planiram naredni dan. Takva sam. Ujutru nisam u stanju da spremim sve što nam treba, zato dan ranije spremam odeću, obuću, stvari za posao i školu. Ujutru se najčešće jedva sastavim.

Mobilni mi prvi put peva u 6h40. Ne znam zašto baš tada, tako sam jednog dana jednostavno odlučila. Ne mogu da ga ignorišem, moram da pružim ruku i isključim njegov iritantan zvuk.

Ćerka mi se ne pomera. Inače je ranoranilac, ali recimo da vikendom nema problema sa ustajanjem, dok je sasvim drugačije kada mora da se ide u školu.

Naredni alarm se čuje u 6h50. Strateški ostavljam sebi još deset minuta za razvlačenje.

Soba mi gleda na istok, ako hrabro ostavim zavese razgrnute, probudiće nas (ćerka se vratila u moju sobu, a povremeno mi uleće i u krevet) na vreme. Zato ja ustanem oko šest i navučem ih. U sedam uspaničeno skačem.

Postoje rutine koje obavljam a da ih nisam ni svesna. Jutarnje umivanje. Šaka vitamina. Lek za štitastu žlezdu, izvađeno mi je pola pre nekoliko godina. Od tada nikada nisam sigurna da li sam umorna zbog deteta ili zbog hormona.

Budim ćerku tako što je naizmenično golicam, molim i naređujem. Pa šta upali.

Postavlja mi razna pitanja, sve sa ciljem da odloži polazak u školu… Njen monolog zvuči od prilike ovako:

Koji je danas dan? A koji je sutra dan? A kad se ne ide u školu? A kad je vikend? A zašto moram da idem u školu? Ostaću kući, ti idi na posao. Mogu da ostanem sama kući, šta ima veze… Mrzim školu… Zašto mrzim školu? Ma ne znam… Mamaaaa ja sam umornaa, cele noći nisam spavala… Ne veruješ mi? Pa ti jesi spavala, videla sam. A ja nisam, i mnogooo sam umorna, moram malo da odmorim…

Uključujem tv, uvek dobro dođe. Ćerka mi se napokon odobrovoljila, gleda nekakav glupi crtani gde glavna junjakinja ima rogove pa joj rogovi otpadnu pa je očajna pa pravi veštačke rogove… Dete mi se skroz unelo u priču, dobacuje i komentariše.

Strašno me nervira izveštačeni smeh koji glumci povremeno produkuju. Počinjem da ih imitiram – ah ah ah ah… Dete mi se smeje. Zajedno imitiramo smeh iz crtaća.

Kuhinja. Hleb u toster. Vadim bilo šta iz frižidera. Juče je bio kajmak, danas će biti puter i domaći džem. Sutra možda opet kajmak. Nisam gurman, jedem da bih živela. Zato mi je ponekad teško da za svoje dete osmislim bilo kakav maštovit obrok.

Nazad u sobu. Ćerka mi se udobno naslonila na jastuke, isteže prste leve noge. Desnu greje pod jorganom. I dalje prati crtani i ne pokazuje nameru da ustane. Dobro, barem je budna i recimo da je bolje volje.

Donosim joj doručak na poslužavniku. U krevet, tako je. Znam da nije pedagoški, ali mi je često tako lakše i brže nego da pregovaram oko modaliteta odlaska u trpezariju. A sat otkucava, tika taka tika taka…
E, sada, to moje popuštanje obiće mi se u glavu nekoliko dana kasnije. Kaže njen otac: ponovi mami šta si meni rekla. Ona ponavlja: kod tate lepše spavam, u krevetu nema mrvica…

Šminkam se i na svakih pola minuta ponavljam – da li jedeš? Da li si pojela? Hajde požuri, žvaći, vidim te, ne jedeš… A, puna su ti usta, izvini, dobro je, samo tako nastavi… Sve moraš da pojedeš… da sve iz tanjira… ne, ne može ništa da ostane…vidim te u ogledalu, ne jedeš, isključiću tv ako ne požuriš… Ne vredi da se pomeraš, i dalje te vidim. Znaš da imam oči i na leđima…

Ja sam mama papagaj.

Doručkovala je. Izvlači se iz svog kreveca, ali bukvalno. Ovde otvaram zagradu. Pre nego što se rodila, kupila sam veći krevetac, onaj od 130 cm. Da bi trajao što duže. I dalje je u njemu, noge i glava udaraju u drveni ram, ali ne odustaje. Tu je i muzička vrteška, uključi je povremeno, leži i pretvara se da je ponovo beba. Baš me zanima kako će izgledati kada bude morala da leži savijenih kolena…

Dakle izvukla se iz kreveca. Odlazi u hodnik, nije sigurna gde ide i zašto. Pri tome je gologuza, na sebi ima samo gornji deo pidžame. Zna da treba da je skine, ali i dalje pokušava da ostane kući.

Nesigurnim korakom se vraća iz toaleta. Ostavila je upaljeno svetlo i vrata širom otvorena. Dasku je zapišala kao da je dečak.

Hvatam je za ramena i tako, i dalje gologuzu, usmeravam u pravcu kupatila.

Vraća se. Oblači gaćice i čarape. Odbija farmerke, kaže stežu je. Pa pošto ionako ne želi u školu, može i u gaćama da ide, šta je briga. Izvlačim helanke iz ormana. To može. Takođe želi majicu sa kratkim rukavima, i da ima piši/briši motiv. Ne dopuštam, hladno je. Da, sunčano je, ali je ipak hladno.
Pravimo kompromis. Može piši/briši majica ali dugih rukava i džemperić preko. Mora i jakna. Mora. Ne, ne može bez jakne. Zašto? Zato što je hladno. Da, sunčano je ali je ipak hladno.

Izlazimo. Teglim svoju tašnu (puna raznih gluposti koje više i ne vadim. Raspremiću je jednog dana, valjda), njen ranac, neizbežnu kesu sa đubretom, moju jaknu (a zašto ti mama ne obučeš svoju jaknu ako je hladno? Zašto ja moram a ti ne moraš?)

Stižemo do škole. Iznosim ranac težak bar 10 kilograma uz stepenice.

Vidimo se kasnije.

Gledam je kako se provlači među starijom decom, sva važna sa preteškim rancem na leđima.

Okrećem se i odlazim na posao.

Već mi nedostaje.