Bila jednom jedna Barbara

Ja nisam najbolja mama na svetu, to sam odavno utvrdila. Šta uopšte znači biti dobar roditelj? Da li je to onaj koji je bezuslovno posvećen potrebama svoje dece? Ili onaj koji se trudi da razmišlja unapred, po cenu da im uskrati nešto radi njihovog boljeg sutra? Ili je možda dobar roditelj – pametan roditelj koji pokušava da uspostavi ravnotežu između potreba i realnosti.

Moje dete ima sedam godina. Svih tih sedam godina ja sam pokušavala, grešila, padala, uspravljala se i nastavljala dalje. Jer roditeljstvo je trka sa preprekama, neke uspete da preskočite, a desiće se i da se jednostavno provučete ispod drugih, jer vam je tako bilo lakše.

Ja sam samohrani roditelj. Dete podižem sama, a to je izvor mnogih mojih frustracija, mnogih pitanja bez odgovora i pogrešno definisanih životnih strategija. Kada ste lično odgovorni za sve, ama baš sve, ne možete u svemu da budete savršeni. A ako želite da kontrolišete što je moguće više stvari, nije vam lako.

Ja sam jedna od takvih. Želela sam sve, želela sam savršenstvo, želela sam da ima jasnu viziju i plan za našu budućnost.

Umorila sam se.
Mnogo neprospavanih noći.
Mnogo nedoumica.
Mnogo strahova.
Praznina.

Tako je, uprkos svim onim divnim frazama i dubokim mislima o roditeljstvu kao smislu života, normalnoj odrasloj osobi potrebno je još nešto. Ja svoje dete volim najviše na svetu, ali ima dana kada poželim da pobegnem negde daleko i odmorim dušu od svega, pa i od nje. Priznajem.

Mnogo sam se umorila. Ponekad uhvatim sebe da računam – kada ona bude imala toliko godina, ja ću imati toliko. Ponekad uhvatim sebe kako razmišljam o srednjoj školi, a tek smo osnovnu načele. Zatim shvatim da treba da izguramo i nekakve studije, jer ko danas bez završenog fakulteta može da pretenduje na kvalitetan život?

A onda sabiram godine, njene, pa moje.

Plašim se.
Izračunala sam da moram da budem zdrava i prava još dugo dugo. Ili da je vrlo rano osposobim da bude samostalna.
A ona je jedna velika beba od sedam godina.

Plašim se, i usamljena sam. Tu i tamo nađem društvo za kafu, ručak, šetnju. Za nešto više od toga, ide malo teže.

Nekada ranije, imala sam psa. To nije bila zamena za dete, ali svi oni koji su ikada imali ljubimca, znaju kakva se emotivna veza napravi. Moja kuca je uginula pre tri godine, i još uvek mi mnogo nedostaje. Već unazad godinu dana, razmišljala sam o novom psu. Tražila, razmatrala, i napokon odlučila. Pas će biti poklon za sedmi rođendan moje ćerke, jer ih i ona obožava.

I tako je Barbara, štene francuskog buldoga, ušla u naš stan i naš život.

Ko je imao ili ima psa, zna kolika je to ljubav. I kolika je to obaveza.

Izvodila sam je non stop. Rano ujutru. Kada bih vodila dete u školu. Zbog nje sam istrčavala sam sa posla u podne. Nakon posla sam jurila pravo kući. Imala je pravo i na veliku šetnju predveče. Zatim još jednu kasnije uveče. U nekoliko navrata sam je izvodila i noću. U pidžami sa jaknom i navučenim cipelama, u 4 ujutru sam izgledala kao luda žena.

Dve nedelje tog intenzivnog bavljenja psom, i nisam više znala za sebe. Verovatno sam preterivala, ali izgleda da drugačije ne umem.

Ali problem nije bio samo u fizičkom naporu.

Shvatila sam da emotivno nisam bila spremna za tu novu vezu, za tu novu ljubav. Jer takvi su štenci, a čini mi se buldozi ponajviše. Oni vole. Bezuslovno. Po kući svuda idu za vama. Ja na stolicu, ona ispod. Ja u kupatilo, ona zamnom. Ja na spavanje – ona pored mene. Šćućurena uz moje rame, sa njuškom položenom na moju ruku, udisala je moj miris i ispuštala zadovoljne zvuke. Za nju je to bila ljubav na prvi pogled, odnosno – na prvo maženje. Ja sam bila Ta, gazdarica, majka, Sve.

A ja nisam bila u stanju da apsorbujem tu bezuslovnu ljubav, za tu emociju koja je i mene obuzela i od koje sam se branila. Nisam mogla, nisam imala snage.

Dve nedelje sam se bavila njome kao što se majka bavi svojim novorođenčetom. Izvodila je, hranila je, mazila, češkala, uspavljivala.

Nakon dve nedelje, pukla sam. Ćerka mi je postala ljubomorna, tako da nas je u krevetu bilo tri. Ja, ona, i Barbara udobno smeštena između nas dve, sa guzom na mom ramenu, ispružena preko moje leve ruke, sa njuškom na mojoj nadlanici.

Odustala sam, i vratila sam Barbaru odgajivaču.

Gledala me je zapanjeno, kako to da je vodim u taj nepoznati auto kod tog čoveka koga se više nije ni sećala. Srce mi se cepalo.

Detetu sam objasnila, i mislim da je razumela. Kada bude starija, kada bude mogla da preuzme deo obaveza oko psa, tad će biti pravi trenutak za ljubimca.
Lepo je to prihvatila, “mama, sad se vraćamo na naš stari život pre Barbare“.

U stvari, nije njoj teško pao rastanak, već meni.

Lepo je bilo to obožavanje, razdragan doček, grljenje i maženje. Ta pseća radost kao da ste jedini i neprikosnoveni.

Ali nisam mogla, bila je to pogrešna odluka.

Tražila sam lek za usamljenost, htela sam da popunim prazninu i da u bolnim trenucima nađem utehu.

Barbara nije bila rešenje.

Rešenje leži u meni samoj, i dodatna obaveza nije mogla da mi pomogne, već mi je samo nanela novu bol.

Barbara je dobro, vratila se svojoj porodici, braći i sestrama, u očekivanju nove “mame” koja je voleti onoliko koliko svaki pas zaslužuje.

Dete mi je dobro. Biće da deca lakše svare razočarenja i lakše okreću list životnih promena. Idu dalje i ne žale za onim što je moglo biti, a nije.

Ostaje još da ja iz ove epizode ja izvučem pouku, sastavim se i prestanem da mom inače komplikovanom životu pravim dodatne situacije.
Prazninu ne mogu popuniti nepromišljena rešenja. Nema bežanja, prazninu možemo popuniti samo mi, sami.

Barbara, volimo te mnogo.