Priznajem da često pojma nemam, ali mnogo se trudim

Roditeljstvo je kontrolisani haos, čini mi se da sam tek nedavno počela da izranjam na površinu… možda

Neću da vas obmanjujem: ja nisam od uzornih majki koja će  na precizan način da vam objasni šta da radite, šta da kuvate, kako da podižete dete, i gde grešite. Jer ja sama vrlo često pojma nemam. Ovaj sajt nastao je iz potrebe da podelim lična razmišljanja o roditeljstvu. Pisana reč je lekovita: meni su veoma često tuđi tekstovi mnogo značili i mnogo pomogli u teškim trenucima. Nadam se da će i ovi moji, nekome biti podrška.

Moje dete je plod  čudesnih okolnosti, poslednji od  zamrznutih embriona kome se nije predviđala bilo kakva budućnost. Niko nju nije više očekivao, pa ni ja, a kamoli njen otac. Ipak, zatrudnela sam i rodila je bez ikakvih problema, a već sam bila u godinama kada se to više od žene ne očekuje.
Prvih godinu dana provela sam, kao i sve druge majke, u neprestanoj trci protiv vremena, iscrpljeno hraneći i presvlačeći odojče danju i noću.
Potom sam se vratila na posao, ćerku sam upisala u jaslice a ja sam lagano počela da izranjam u realnost.

Da li sam grešila? Sigurno jesam, i to mnogo.

U svoju odbranu mogu reći da sam se trudila da se držim disciplinovanog kursa, te da verujem da je moje dete zdravo i pravo zahvaljujući tom redu u koji sam slepo verovala.
Kada sami podižete dete, trudite se da sve držite pod kontrolom baš zato što ne možete računati na pomoć.

Godine prolaze, a mene je još uvek ponekad strah; često noću proveravam da li diše i da li je dobro pokrivena.
Još uvek ne zatvaram vrata od toaleta ili kupatila i svaki čas pitam gde je, i šta radi.
Još uvek je niz stepenice čvrsto držim za ruku.

Samohranim majkama ne mogu da preporučim da se opuste i ne brinu; zapravo, u dubini duše verujem da nijedna majka nikada ne može biti totalno opuštena kad su njena deca u pitanju.

Savet koji vam mogu dati, jeste da se okružite porodicom i prijateljima, i da u svakoj prilici deci pokažete da su vam ona najvažnija.
Potrudite se da im od srca pružite ono što možete, a ne razmišljajte previše o onome što ne možete. Deca ne treba da budu opterećena našim problemima, niti da osete kada patimo.

Ovo nije demagogija. Vreme mnogo brzo prolazi; ugrabite svaki trenutak njihovog odrastanja, upijajte, pamtite, uživajte.

Roditeljstvo je kontrolisani haos.

Jednog ćemo pomislili da smo najzad iz njega izronili: tad ćemo shvatiti da su nam deca zapravo odrasla i da im više nismo potrebni.
Ostaće nam tek uspomene na prvi osmeh, prvi korak i prvo izgovoreno „mama“.