Treća ljubav, zaborava nema

Moj prvi auto zapravo je bio očev. Vozio ga je par godina a zatim je odustao, gradski prevoz mu je više odgovarao. U to vreme je često zujao po gradu, automobil je za njega bio samo opterećenje.
Majka mi je dala novac za vozački ispit; ona nije bila vozač pa je htela da ja naučim, kako ne bih zavisila od drugih.
Iskreno, sa dvadeset i kusur vožnja me nije previše zanimala. Ipak sam odvozala tada obaveznih četrdeset časova, a zatim bogami možda još toliko; u to vreme su postojale samo državne auto škole, polagalo se preko veze, a ja vezu nisam imala. Vozački sam položila iz desetog puta, i to se smatralo sasvim u redu. Izlaziš na poligon dok ne nađeš vezu ili dok se pandurima ne smuči. Ispratili su me uz šaljivo “vi taman što nas niste ubili, ali eto mi vas puštamo”. 

Očevog velikog opela sam vozila dok nije napunio sedamnaest godina. Kažu da su nekada automobili bili mnogo kvalitetniji: “nemac” je bio prava stvar, i vala pokazao se. Nego, u jednom trenutku je ipak bio red da ga promenim. Prodala sam ga poljoprivredniku iz okoline Beograda. Bez obzira na godine, bio je u odličnom stanju, čovek je bio oduševljen. 

A ja sam plakala. Prvi auto, zaborava nema. 

Zamenila sam ga malim japancem koji je grabio putevima kao zmaj. 

Velika promena u veličini i klasi automobila.
Velika promena u načinu života. 
Velike promene kod mene.

Nekako se desilo da sam sa novim vozilom, skoro u isto vreme, započela i novi život. Bila sam razvedena, upoznala  budućeg oca mog deteta, počela da živim sa njim. Imala sam novi auto, živahan i neustrašiv, a takva sam postala i ja.

Svet je bio moj. Imala sam sve, dobar posao, momka u koga sam bila ludo zaljubljena. Sama sam sebi bila lepa i zavodljiva, a to je za ženu najvažnije, osećaj da je ceo svet njen.

Novi auto, nova era, novi život. 

Svašta je taj moj mali auto samnom prošao. Romantična putovanja, ljubavne drame, smrt moga oca. Vozila sam ga neverovatnih, burnih sedam godina, delili smo dobro i zlo. Sve dok jednog dana nisam zatrudnela.

I tu nam je bio kraj.

Bio je kraj moje veze, a bio je i kraj mom automobilu. Bio je premali za dečije sedište, za kolica, za sve što sam smatrala da će mi biti potrebno kada se beba rodi.

I tako sam prodala svoj mali auto.

Za njim nisam plakala, mada je realno u mom životu više značio od prethodnog. Više toga je video: njime sam putovala po Grčkoj sa momkom, otišla na očevu sahranu. U njemu sam vozila svoje nerođeno dete u trudnoći. U njemu sam oplakala ljubavni brodolom.

Došlo je vreme za novi početak.

Bila sam trudna, sama i tužna zbog toga. S druge strane, preda mnom je bio novi život, nova radost, budućnost. Ta budućnost zahtevala je novi auto. Kako trudnica bira automobil? Ode na sajam, uperi prst u prvi koji joj se dopadne i kaže: “želim ovaj!”. Sećam se da sam sa stomakom do zuba otišla u autosalon da ga isprobam. Prodavac je gutao knedle dok sam gazila papučicu za gas i menjala brzine, a ja sam samo osluškivala, hoće li ritam tog automobila biti usklađen sa ritmom jedne supermame i njenog superdeteta.

Novi auto stigao nam je u maju 2011. Vozila sam ga do pred kraj trudnoće, a u oktobru smo se ja i beba njime odvezle kući.

Novi auto, novo dete, novi život. Šest vrtićkih godina, dve školske, dva velika putovanja.

Kažu da posle izvesnog vremena ljubimac i vlasnik počnu da liče. Verujem da se to poređenje može primeniti i na vozilo. Kad sam bila dobro raspoložena, u punom naletu, auto je bio čist i uredan. U periodima depresije i briga, bio je musav i pun svakojakog đubreta. U šali sam govorila da ćerka i ja živimo u njemu. Bilo je tu grickalica, prljavih maramica, ostataka dečije hrane, polupraznih flašica vode. U gepeku moje rezervne cipele, ranac sa dečijom odećom. 

Šalu na stranu, sećanje na taj auto uvek će u meni buditi lepe uspomene na trudnoću i na prvih osam godina roditeljstva, ali i one druge, gorke, na stres i tužne misli zbog puta kojim sam krenula sama.

Pre nekoliko dana sam prodala taj auto, i mada sam bila ubeđena da je samo rastanak sa prvim automobilom vredan suza, nije mi bilo svejedno. Prodala sam ga firmi od koje sam kupila novi, po sistemu “staro za novo”. 

I tako… ostavila sam ga na parkingu, u društvu nekoliko desetina takvih, kojima je za vlasnika istekao rok trajanja pa su ljubimca predali dalje, nekom novom gazdi na službu.

Za prvim autom sam plakala.

Drugom sam pri rastanku mahnula rukom i poželela sve najbolje.

Treći… treći ću pamtiti do kraja života, kao što pamtim lepe i teške trenutke prvih osam godina moje roditeljske karijere, kao što pamtim ćerkino prvo i drugo auto sedište i njen štitnik od sunca na prozoru, onaj zeleni sa žirafom i majmunom.

Ulazim u novi auto. Lep, čist, cakli se. Osećam se čudno, kao da to više nisam ja, kao da je za volanom neka druga žena, bez osećanja. Auto kao i svaki drugi, služiće mi da završavam obaveze, možda za neki izlazak ili putovanje. Bez velikih očekivanja, bez vezivanja. 

Ćerka mi na jesen puni 9 godina, još uvek je moja beba, ali vidim da se polako menja, odustaje od nekih navika i igračaka, stiče nove. 

Baš kao i ja.