Šta sam naučila u prethodnih osam godina

Sinoć sam se isplakala, onako iz sve snage, kako već dugo nisam. Obično uspem da se kontrolišem, zaustavim suze tu negde, na izlazu iz očnog kanala, brzo pomislim na nešto drugo.
Pomislim kako ću biti ružna i otečena, a ja ne želim da budem ružna.
Želim da budem mlada, i sveža.
Nisam ni mlada ni sveža, ali bar neću biti podbula i crvena.
Neću da se vidi da sam plakala.
Neću da se zna.
A kad se to desi obično svi primete, nema te šminke iza koje napaćena duša može da se sakrije.
I onda gledaju, pa sklanjaju pogled u stranu, kao nisu primetili … jok nisu… 
Sažaljevaju, a ja to ne želim. Ne treba mi sažaljenje, treba mi normalan život, bez suza, stresa, umora i poniženja.

Još malo pa osam godina samohranog roditeljstva. Osam godina svega i svačega. Uspona i padova. Nadanja i razočarenja. Suza i smeha. Tuge i sreće.
Osam, kao osamdeset. Mnogo sam naučila, o sebi, o drugima, o životu uopšte. Stvari koje ne bih znala da mi je život krenuo drugim putem, onim klasičnim, očekivanim.

Naučila sam da druge nije briga. Stvarno nije. Ne zato što vas ne vole, daleko bilo. Nego zato što briga iziskuje napor, empatiju i trud za koji je malo njih sposobno ili spremno. Briga za druge zahteva da osetite, da razmislite, da žrtvujete svoje vreme i deo svojih misli usmerite na nešto što je totalno izvan vaše zone komfora.

Naučila sam da ljudi lažu. O da. Onako, opušteno, gledaju vas u oči i lažu. To se valjda zove odrastanje, kada shvatite da je laganje spontani proces koji neće zaustaviti nikakvo poštenje, moralna norma, sve je to idealizam i ništa drugo.

Naučila sam da je u ovom današnjem svetu najvažniji interes. Da, bez uvrede, interes. Družimo se iz interesa. Iz interesa sam član saveta roditelja, da bih imala što bolji uvid u meandre škole koju moje dete pohađa. Interes se najpre ispoljava kao proračunata radnja, a potom postaje deo nas, spontano svako gleda svoj interes u svim aspektima privatnog i poslovnog života. Jer, život nam je postao mozaik interesa i strategija.

Naučila sam da nikada nisam umorna. Čak i kada mi duša spava, kada me noge jedva nose a ruke mi se tresu, ja idem dalje. Kada me oči peku od celodnevnog proučavanja podataka na monitoru, ja nisam umorna. Na tren pogledam u stranu, istegnem ruke visoko iznad glave, dohvatim šolju sa kafom i teram dalje.
Sada je tačno 23h05. Teturam, iz kuće sam izašla u osam ujutru a vratila se u osam uveče. Najradije bih legla i spavala tri dana, ali neću.
Jer ja nikada nisam umorna.

Naučila sam da mogu sve. Da umem sve. A ono što ne umem – naučiću. Mozak ću spržiti, ali ću naučiti. Jer, nema ko da nauči, da uradi umesto mene. I to je u redu, ja volim da učim.

Pitala me ćerka koliko imam godina. Rekla sam joj, dvadeset i šest. Mukica ionako pojma nema. Sećam se, kad sam ja imala dvadeset, ljudi od trideset su za mene bili matorci a sa četrdeset starci.
Gleda me ona sumnjičavo, njen otac me je ofirao, to mu je jedno od zadovoljstava. To, i da svima objasni da imam veliko stopalo pa nosim veliki broj cipela. Nikako da shvati da me za broj cipela odavno više nije briga, negde sa dvadeset i pet sam shvatila da mi se stopalo smanjiti neće, a da lepota nije u dužini cipele, već u tome šta imate u glavi i srcu.

Naučila sam šta je odrastanje. Da, baš tako. Starimo, svi ljudi stare, ali neki nikada ne odrastu. Ostanu mali, malecki, sitne duše, mali ljudi u svom maleckom sebičnom svetu.

Naučila sam da ne spavam, da se budim na „m“ od „mama“. Da ostavljam sve i skačem, na to „m“, skačem, trčim, pitam šta treba, prinosim, letim.
Ne, nisam je razmazila. Samo je mnogo volim, još više od kada sam shvatila da niko i ništa nije bogom dato i da ništa i nikoga ne treba uzimati zdravo za gotovo. Nisam je razmazila, samo želim da zna da za mene ne postoji ništa važnije niti preče od nje.   

Naučila sam da hodam uspravno i ponosno, da se smešim kad mi do toga nije.

Sinoć sam se isplakala, onako iz sve snage, kako već dugo nisam.

I to bi bilo to. Ponoć je. Idemo dalje.