Koliko zapravo košta dečiji zubar?

Usluge dečijih zubara nisu skupe, ne bi trebalo da budu, slažete se? I nisu. Osim u slučaju da se pojave nenadani, prateći troškovi.

Evo kako je to bilo…

Pošto se moja ćerka danima žalila na zubobolju i pokazivala redom na sve zube, odlučila sam da proverim stvar. Naravno, sa izvesnom rezervom: znate već, dečija posla. Boli me lakat, nokat, glava… Prvi put kada sam neoprezno izjavila da me bole leđa, danima je šetala pogrbljena i izuzetno verodostojno oponašala moje kukanje…

Otišle smo dakle na kontrolu, i rečeno mi je da ima karijes. Prvi karijes već sa četiri godine! Da da, džabe sam joj uredno i žestoko prala zube svako veče pred spavanje, uz ciku i poviku (nemoj tako jako! Ova pasta je bljak! Pusti mene ja ću, znam kako se to radi…), karijes je bio tu. A mlečni zubi moraju da se paze i maze. Zašto je to tako, nije mi najjasnije. Ionako će da otpadnu. Ali dobro, dakle došao je trenutak istine: kako li će se moje dete ponašati u toj nemiloj situaciji? Ja se zubara ne plašim, ali ima nas raznih. Znam neke kojima je potrebna ozbiljna psihološka priprema i anestezija, čak i za najobičniji pregled.

Početak je obećavao: sela je na stolicu, razgledala opremu, čak je sama pridržala sisaljku. Problem je nastao kad je teta zuba pokrenula burgiju. Moje neustrašivo dete pokušalo je da zbriše iz ordinacije.

U ovakvim situacijama, toplo primenjujem jedini pravi i efikasan pristup: pedagoški.

Ovde otvaram zagradu. Nekoliko meseci ranije, na svim dečijim kanalima non stop se vrtela reklama o najnovijem mamcu za naivne – psiću na baterije koji neizostavno mora da se nađe u svakom novogodišnjem paketiću. Neko vreme sam uspešno odolevala pritisku, a zatim popustila i čvrstim korakom se sa kreditnom karticom u ruci uputila u prodavnicu igračaka. O sreće, o radosti: Lusi kuca (tako se zvala) rasprodala se kao alva, iako je koštala neopisivo mnogo. Šta znači neopisivo mnogo? Recimo da za taj iznos opušteno možete da kupite jedan i po par dečijih cipela (znači tri cipele, kada bi cipele prodavali na komad). Uvezena je ogromna količina tih igračaka, i našao se baš toliki broj budalastih roditelja da iste pokupuje.

Dakle, vraćam se zubarskoj ordinaciji i mom detetu na stolici, odnosno s jednom nogom van stolice u pokušaju da nekako zbriše bez skandala.

Šta je lukava roditeljka (ja) u tom trenutku uradila?

Primenila je pedagošku meru:

Dušo moja draga, sećaš li se Lusi kuce, koju deda mraz nije doneo jer je više nije bilo u prodavnicama? Videla sam da sad ima da se kupi. Hajde sedi lepo na tu stolicu da ti teta zuba popravi zubić. A posle idemo zajedno po Lusi kucu, ti i ja…

Prestrašeno dete se u trenutku umirilo pa čak i oraspoložilo. Zdušno je odbeglu nogu vratila na stolicu, čvrstim stiskom zgrabila sisaljku i širom otvorila usta.

Deset minuta kasnije:

Krećemo ka parkingu, ja vučem na desno, a dete na levo.
Mama, Lusi kuca je ovamo…

I tako nam se stan polako ali sigurno puni besmislenim i preskupim igračkama. Ali smo uspešno prebrodile prvi odlazak kod zubara i prvi karijes, ja, moje dete, i – Lusi kuca.

Možda se pitate gde je sada ta preskupa igračka? Nemam pojma. Prvi i poslednji put kad se moja ćerka poigrala sa njom, pokušala je da je natera da šeni kao što je reklama na televiziji obećavala. Nije uspela, te se najnovija plišana životinja pridružila ostalim ljubimcima njene pozamašne kolekcije.