Stalno se pitam, da li mi je dete srećno?

Već sam pisala o promenama koje roditeljstvo donosi. Pisala sam i kako izgleda biti samohrani roditelj – iz moje perspektive, jer svi smo mi različiti, pa su i naša iskustva i shvatanja različita.

Pisala sam o strahu, o nadi, izgubljenim iluzijama i očekivanjima.

Pisala sam kad mi je bilo teško.

Pisala sam kad sam bila dobro.

Ovih dana sam nekako setna. Dete mi završava obdanište, u septembru kreće u školu. Zajedno sa drugarima predškolcima glumila je u završnoj predstavi, dobila diplomu.

Tom prilikom sam držala govor. Zašto baš ja? Smatrala sam da treba da se javno zahvalim upravi vrtića na proteklih šest godina, a posebno vaspitačicama koje su uspešno menjale nas majke. Njima sam posebno zahvalna na pažnji koju su pružile mom detetu. Prijavila sam se, izgleda da sam jedina ja bila spremna za javni nastup. Sala puna roditelja i dece, ja na bini, mikrofon, sve oči uperene u mene. Ne, nisam se uplašila. Bila mi je čast i zadovoljstvo.

Govorila sam iz glave, i od srca. A dok su iz mene tekle reči, u mislima sam prelistavala prethodnih sedam godina i prisećala se nekih situacija, kao na primer kad sam:

prevazišla porođaj, početni stres, probleme sa dojenjem i nespavanjem, a onda su na redu su bile neke druge muke i nedoumice,

 

očekivala da mi ćerka prohoda,

 

trčala za njom po kući i vikala ne diraj, pazi, ne ne ne ne…

 

osluškivala njene prve reči: kaži maaamaaa… Ne, ja nisam tata, ja sam ma-ma!

 

prvi put donela nošu: viiidii što je lepa… ne, ne na glavu! Hajde sedi… Sedi nemaš pelene… Molim te sedi… Hoćeš li se već jednom smilovati… Ne, ne diraj kaku!!!

 

donela odluku da je upišem u jasle: to su sve tvoji novi drugari, ovde je divno… Nemoj da plačeš, brzo se vraćam… Biće sve u redu… valjda…

 

A onda one svakodnevne situacije:

kako nahraniti dete: nemoj slučajno da si pljunula! Ne, ne može čokolada za ručak… Molim te jedi… Moraš sama da jedeš… Dobro ja ću da te hranim…

kako da stekne zdrave životne navike: hajde na spavanje…. Da, sad odmah… Odmah… Ne može još jedan crtani, na spavanje… Kasno je, mora sad. Da ti objasnim šta znači “mora”???

kako detetu pomoći da savlada slova: ne, to nije ćirilično slovo “i”. To što si napisala je latinično “n”… Ne, ne možeš da pišeš kako ti želiš, već onako kako treba…. Nemaš pravo da se ljutiš, tako se ne piše “i”… Ajde, nemoj da plačeš, nema veze, neka bude “i” kako ti hoćeš…

šta ujutru treba da obuče: hladno je, ne može danas da haljina… Ne, to je letnja haljina! L-e-t-nj-a… Nema veze što je sunčan dan, hladno je… Otkud ja znam da je hladno, nisam bila na terasi?… moreeee… oblači ovo što sam ti dala i ubrzaj se!

I tako iz dana u dan

A sve su to sitnice, nebitni detalji koji su usputni deo našeg života, a ne presudni.

Šta je zapravo bitno? Šta je meni ovih dana bitno?

Bitno mi je da ćerku naučim lepom ponašanju. Na primer, da ne baca smeće na ulicu. Nadam se da sam u tome uspela, valjda jesam, sudeći po njenim reakcijama:

“Mama, vidi na šta ono tamo liči! Kako su samo mogli da pobacaju ono đubre po travi! Pa mi kao da živimo u kontejneru! Evo ti moja slinava maramica, stavi je u tašnu…”

Bitno mi je da u životu bude istrajna i svoja, da ne podleže trendovima i uticajima.

Bitno mi je da bude dobro dete.

Verujem da jeste. Uveče, kad se smesti u svoj krevet, kad je pokrijem a ona zagrli plišanog medu, pe nego što zaspi, ona mi kaže – “laku noć, mama, lepo spavaj”.
Pokušavam da se setim jesam li to ikada čula od drugih osoba sa kojima sam delila segmente života… Ne. Samo od nje, te medene curice od nepunih sedam godina.

Koji je moj najveći strah, sa kojim zaspim i budim se svakoga jutra:

Da li je srećna?

Odrasta sa majkom, oca viđa ali na parče, kad se sklope kockice naših komplikovanih života. Ima polubrata, polusestru. Još nije shvatila kako i zašto sve to.

A ja se svakog dana pitam, činim li sve što treba, kako bi ona bila dobro?

I tako smo proteklog vikenda šetale, ne sećam se tačno kuda smo krenule, samo znam da nismo stale od ranog jutra i da sam bila iscrpljena.  Ona je odjednom progovorila:

 “Mama, kako mi imamo lep život! Eto danas smo svašta stigle da uradimo, i još ima dovoljno vremena da vozim bicikl na igralištu…”

Eto, sve mi je rekla a da nisam morala ni da je pitam. Život nam je lep.

Vredelo je, dakle

Vredelo je gledati je noću kako spava. Pokrivati je. Terati je na nošu. Moliti je da jede. Učiti je šta valja, a šta ne valja.

Kaže da je srećna. Deluje srećno.

Meni je to dovoljno.