Život kao partija šaha

Kad malo razmislim, život mi dođe kao beskonačna partija šaha. Uhvatim sebe kako stalno povlačim neke poteze, premeravam, odmeravam. Ako uradim ovo, onda će se desiti ono a ja moram da pazim na ono što će da se desi ako ne uradim to što sam trebala da uradim.

Ako pomerim pešaka napred, poješće ga lovac.

Ako topom krenem na lovca, poješće ga crna kraljica.

Ako pogrešim, gubim kralja.

Ako se uspavam, zakasnićemo obe, ćerka u školu a ja na posao.

Ako se uspavam, dete će mi ostati gladno. Ako ne operem i ne ispeglam stvari, nećemo ujutru imati šta da obučemo.

Ako joj ne pokažem kako se pišu rimski brojevi, neće se snaći na času matematike.
I tako mi život prolazi u mozganju i taktiziranju. Život mi je šahovska tabla a ja sam običan pion.

Trudim se da kontrolišem događaje, trudim se da razmišljam i radim pametno.

Za šah, baš kao i za život, treba poznavati taktike. Treba prećutati šta se prećutati mora, treba se smeškati. Treba da budemo ljubazni i kada smo ogorčeni, nervozni ili besni.

Treba da lažemo, ili u najmanju ruku da istinu prilagođavamo sagovorniku i situaciji.

Zato sam postala pravi šahovski velemajstor.

Trudim se da uvek izgledam dobro, odmorno, doterano, raspoloženo. Trudim se da govorim smireno, ljubazno. Izbegavam oluje, predosećam crne oblake i brzo bežim u zaklon.

Moj život je postao partija šaha.

Jer ljudi pre svega vole formu. Ako je ispoštujete, makar ona bila bez ikakvog sadržaja, sve je u redu.

Usudite li se da progovorite, da kažete ono što zaista jeste, ono što mislite, gledaju vas kao da ste budala i zaobilaze vas.

Navikli smo da se pretvaramo, da se foliramo. Da je sve u redu. Da problema nema. Ćutimo i pravimo se ludi.

Ali ima situacija kada odbijam da se pretvaram da je sve potaman, a nije.

Pre neko jutro, ispratim ćerku u školu, krećem nazad ka kolima pa pravac posao. Usput se sudarim sa drugom majkom čije dete ide sa mojim u razred. Razmenimo par reči, a ona će : “E što volim što su vaše poruke uvek direktne a komentari realni, svaki put se slatko nasmejem.”
Moje poruke u viber grupi odeljenja…

Zašto da lažem da nam školovanje ide kao pesma, kada sam već počela u snu da sastavljam jednačine ? Jutros mi se dete probudilo, još oči nije otvorila a kaže : ” Mama, rimsko pet se piše V “. Dakle, da, realno i otvoreno, obe smo već poludele od škole, teturamo po stanu i stalno se nešto preslišavamo.
Od muke sam u nedelju uveče pola njenih školskih knjiga zaboravila na stolu (ja joj pakujem ranac), pa je mukica u ponedeljak u školu otišla bez najvažnijih udžbenika!

Neću da lažem,neću da se foliram tamo gde ne moram.

Pre dve nedelje mi je ćerka dobila – vaške.

Kažu da toga ima stalno i svuda, ali kod nas eto prvi put.

Blam, ali šta je tu je. Poslala sam poruku na viber grupu razreda: ćerka mi je dobila vaške, molim vas pregledajte decu i preduzmite mere da se problem ne bi proširio i ponovio. Dobila sam dva odgovora u vidu stikera. Da li su ostali roditelji takođe trebili vaške ? Ne znam. Neće ljudi da kažu. Neprijatno im, ili misle, ako ne reaguju to sa njima nema veze. Jeste neprijatno, ali nisam htela da prećutim. Svakome se može desiti, a najgore je ako se prošire.
No pošto se niko drugi nije oglasio, ispada da je moje dete bilo jedino vašljivo u razredu… važi.

Eto, vraćam se ja mojoj šahovskoj tabli, odnosno pripremi strategije učenja za naredni vikend. Ako uvežbamo matematiku, da li će ostati dovoljno vremena da utvrdimo godišnja doba? Ako se nekako izborimo sa prvom lektirom (narodne umotvorine – ne mogu da verujem da je tako arhaično štivo na spisku lektire za drugi osnovne!), možda stignemo i da odradimo neki diktat.

Ako ćerku pošaljem kod oca na vikend, možda najzad odem na večeru sa nekom drugaricom, možda se najzad naspavam…
Neću. Šah je moj život.

Beli daje mat crnom u četiri poteza…