Da li ste se ikada pitali kako je majkama čija deca imaju polusestru ili polubrata?
Moja ćerka ima polusestru i polubrata. Nije mi lako da o tome pišem. Velika je verovatnoća da ću biti pogrešno tumačena ili neshvaćena. Ipak pišem jer je ovo meni izuzetno važna i bolna tema.
Pričala sam sa prijateljicom čiji je bivši suprug oženio komšinicu i sa njom dobio dete. Njoj je sve to bilo ok, njegova komšinica nikad nije bila i njena, njegov život – njegova stvar. Ali njihova zajednička ćerka još uvek nije pristala da upozna svog polubrata.
Druga prijateljica ima polubrata koga zbog netrpeljivosti bivše očeve supruge nikada nije upoznala.
Trećoj je, pak, dve godine bilo potrebno da prihvati činjenicu da su njene ćerke dobile sestru po ocu.
Mnogo je ovakvih primera, ali i onih gde se braća i sestre lepo slažu bez obzira da li imaju iste roditelje, ili ne.
Kažu da deca treba da se poznaju, druže i vole. Uvek će imati jedni druge u životu, kakve god bile sudbine i odnosi njihovih roditelja.
Psiholozi i socijalni radnici insistiraju na uspostavljanju bliskih veza među srodnicima.
Sve je to lepo, i sve je to nesporno tačno. Ali ja bih volela da neko jednom napiše tekst na temu:
Kako je majkama čija deca imaju polubraću ili polusestre?
Evo kako je meni.
Teško.
Moja ćerka ima polusestru i polubrata. To su lepa, draga i vesela deca. Svo troje se lepo slažu i rado provode vreme zajedno. I to je odlično.
Ali moja prva asocijacija kad ih vidim, jeste da moje dete živi samo sa jednim roditeljem, i da je mnogo puta poželela prisustvo oca ali nije mogla da ga dobije. Često pomislim na sve što joj je u životu uskraćeno, i na jeftinu rečenicu koju sam mnogo puta čula a koje se gnušam – “takva joj je sudbina”.
Setih se jedne tipične američke serije u kojoj poslednja po redu žena, prima i pomaže decu svog supruga – iz dva prethodna braka. U toj istoj seriji bivše žene bez ikakvog snebivanja ili zadrške, dolaze u tu istu kuću i ta vesela družina funkcioniše na sasvim zadovoljavajući način.
Mnogo bih volela da mi život bude makar nalik na tu seriju. Ali nije. Možda vreme zaista čini svoje, možda ćemo svi zajedno jednog dana veselo ćaskati uz kafu i kolače, a ja ću iskreno, od srca, biti srećna što moje dete nije jedinče i ima na koga da se osloni u životu.
Do tada, iako sva ta “druga” deca nikako nisu kriva za loše odnose njihovih roditelja, i zaslužuju da uvek budu dočekana uz osmeh i topao zagrljaj, u meni će pomisao na njih, buditi tugu.
Možda me ovo priznanje čini lošom osobom. Životna iskušenja su me naučila da ne krijem emocije i da stvari prikazujem onakvim kakve jesu. Ništa nije idealno niti našminkano. Naši životi su nesavršeni, dani preopterećeni a osećanja lelujava. Od velike radosti do duboke tuge, nijedan dan nije nalik na prethodni, a nikada ne znam kakav će biti sledeći. Mnogo, mnogo bih volela da osećam drugačije, da raširim ruke i prigrlim sve te male ljude, tu decu koja su postala deo našeg života a da ni mi, ni oni to nisu tražili. Zato, ako bi neko mogao da mi objasni kako se to radi, kako da se oslobodim stega i počnem da gledam na život drugim očima, bila bih mu veoma zahvalna.
-7 Komentara-
Draga mojq da vam kazem ja nesto iz ugla jedne takve polusestre..Ovako,moja tata se rastao od prve zene i ostavio dve svoje curice,ozenio moju mamu i dobio mene,kucu podelio na dva dela u vecem su tatina prva zena i polusestre ,u drugoj smo tata i ja ,(moja mama je umrla u tragediji kad sam imala tri godine,ja sam prezivela).I tako odrastam ja tu sa tatom,primao maminu oenziju,prodao moju kucu sto sam nasledila i tako.. Meni zivot katastrofa..ali glavno da su meni te dve polusestre prebacivale da imam sve,da zivim ko princeza,kako meni tata daje sve su i naucile i svoju cerku..istina da sad 30 godina kasnije ja kojoj je sve oduzeto sam ispala zlotvir koji trpi tatu,ja mu perem gace i carape i ostalo ,od mog deteta on uzima a ne od njih i niihovog..Ja bi sve menjala da je moja majka ziva,draze mi bi bila ona ziva i zdrva pored mene da smo nas dve od pocetka same i rastavljane od tate..Nije sve tako bajno draga majko..pitaj se malo i ti kako je toj polusestri ili pilubratu ..pa pogledaj svoje dete i poljubi
Nikome ništa nije bajno, slažem se. Na žalost čest je slučaj da deca u nekom trenutku ispaštaju zbog postupaka odraslih.
Zaviri u svoje srce, pitaj i dobićeš odgovor. I oprosti, zbog sebe da bi išla dalje. I da, deca zaista nisu kriva i njihov odnos treba čuvati i negovati.
Moglo se desiti da se tata nikad ne oženi i mama nikad ne uda… Da ćerka nikada ne dobije ni brata ni sestru! Koliku samo dragocenost ima što ima lepe odnose sa polubratom i polusestrom!!! Čaša je uvek do pola puna. Uvek tako treba gledati na sve!
O bože…
Ovo je bolna tema I nama drugim zenama. I moja deca imaju polusestre na koje njihov otac gledaj drugacije nago na ovih nasih dvoje. Da li iz ljubavi prema njima ili iz grize savesti, to mi jos nije jasno, ali se sve gleda da se prvo njima da – imali ili nemali. I ja do neke strane to razumem , ali samo ja radim. Zasto bi morala da dajem tvojoj deci prvo kad imam svoju? Na to dobijem odgovor ” znala si da ih imam I pre nego sto si se udala” I to je tacno, ali su okolnosti drugacije. Ta deca ne zele da vide moji decu,sto mi I ne smeta,ali pljuju po meni gde stignu iako ih ja bukvalno hranim, e to nije lepo. A vice se na moju decu, tuku se moja deca, ne kupi se mojoj deci, tako da ima raznih prednosti biti orbs zena sa prvom decom veruj mi.
e da, i ovoga ima, verujem da nikome nije lako. Sve zavisi od vaspitanja, od toga šta imate u glavi i kakav ste čovek