Šta je potrebno za dečiju sreću?

Mama, da li su srećnija deca ili odrasli?

Kažu da sam imala srećno, fantastično detinjstvo. Živeli smo u inostranstvu, očev posao mi je omogućio da naučim jezike i upoznam neka lepa mesta. 

Kažu, roditelji su ti mnogo pružili, treba da im budeš zahvalna na svemu što znaš i na svemu što umeš. Da nije bilo njih, ko zna gde bi sada bila i šta bi radila. 

Moji roditelji upoznali su se u Beogradu, majka je iz varošice u istočnoj Srbiji došla u velegrad na studije. Brzo je odustala i zaposlila se u državnoj službi. Dobila je garsonjeru, tada se tako moglo. Upoznala je naočitog momka koji je sa sela došao u grad, a zatim ga je srećna zvezda otisnula u inostranstvo, takođe u državnoj službi. U braku su dobili mene, a pet godina kasnije još jedno žensko dete. 

“Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica, nesrećna je na svoj način” – Tolstoj.

Dugo sam verovala da smo srećna porodica. Imali smo dovoljno novca, videli smo sveta. Samo nam je zdravlja nedostajalo. Moja sestra bolovala je od urođene bolesti, cistične fibroze. Preminula je sa 17, ja sam tada imala 22 godine. Možda je ta njena bolest, a kasnije smrt, od nas napravila nesrećnu porodicu. A možda moji roditelji jednostavno nisu umeli da budu srećni, da šire radost. 

Od kad pamtim, otac mi je bio polu dementan, tvrdoglav čovek. Imao je siromašno detinjstvo i nepismene roditelje od kojih je otišao čim mu se za to pružila prilika. Imao je velike ambicije i želje, ali nedovoljno socijalne inteligencije. Da li se takav rodio ili nisu umeli da ga nauče da bude bolji, pametniji, ne bih znala. 

Moja majka je bila i ostala koketa teške naravi. Bila je lepa žena i dugo je izgledala mlađe no što je zaista bila. Volela je da se doteruje, malo šminke, frizura, perle oko vrata. I dan danas, sa 87, ima kompleks zbog velikih stopala i uporno pokušava da nosi štikle kako bi delovala višlje. I dan danas živi u ubeđenju da je za kvalitetan život neophodan muškarac kao oslonac za sve.

Svaka nesrećna porodice nesrećna je na svoj način. U mojoj porodici se nije mnogo razgovaralo, ali se zato znalo za red. Moja majka je za sve imala pravilo, u šali ga nazivam “zakonom”. Koji hleb treba da se kupi, kad se jede, kako se odlažu stvari po kući. Sve što bih uradila mimo tog njenog “zakona” bilo je predmet grdnje. Kupila bih previše krompira, ili pogrešan kupus, ili neki drugi hleb – eto drame. 

Takvi kakvi su bili, moji roditelji nisu nikada samnom razgovarali o važnim stvarima, o životnim stvarima. O ljubavi, prijateljstvu, kakvi sve ljudi postoje, kojih se čuvati a koje prigliti. Kod nas se nije pričalo o sreći i nesreći. U stvari, kod nas se generalno nije mnogo pričalo.

Samo se živelo – lepo, tako mi svi kažu.

O životu, moralu, sreći, usponima i padovima, učila sam iz knjiga ili filmova.

Moji roditelji se nisu nikada istinski bavili samnom. Nije bilo potrebe, bila sam zdrava, dobar đak, poslušna kćer. S njihove tačke gledišta se roditeljstvo verovatno na tome završavalo.

Buntovnik sam postala pod stare dane, sada kada ja imam svoje dete kome treba da protumačim kako da razlikuje dobrog čoveka od lošeg, kako da ne da na sebe, ili u kom pravcu da potraži pravu sreću. Pod stare dane sam naučila šta valja, a šta ne treba raditi. Tek nedavno sam naučila da kažem ne, i shvatila da to jedno “ne” može čoveka da spasi od velikih razočarenja ili nedaća.

Ja sam bila poslušno dete, nisam jurila momke, nisam pušila, nisam se kasno vraćala kući. Svojim roditeljima sam bila dobra kćer. Sad kada je na mene došao red da budem roditelj, da sa ćerkom razgovaram o ljubavi, prijateljstvu i životnim istinama, ja nisam sigurna kako se to radi. Jer u vreme mog detinjstva takve teme se kući nisu načinjale.

Pre neki dan me je ćerka pitala da li su srećnija deca ili odrasli. Odgovorila sam joj, “objasniću ti kasnije”. Savladala sam veštinu odlaganja razgovora koji mi nisu prijatni, pitanja na koja nemam pravi odgovor.

Kad malo razmislim, ja sam živi primer da je odgovor na ovo pitanje istinska dilema. Jer, imala sam sve, govorili su mi da sam veoma srećna zbog svega što su mi roditelji pružili. Ali ne bih se usudila da tvrdim da sam bila srećno dete.