Svi rođendani moje ćerke

Dva puta godišnje nekako smognem snage da pospremim orman sa dečijom odećom. Prepun je, što stvari koje sam ja kupila, što nasleđenih od dece prijatelja i kolega.
Red bi bio da napokon priznam da sam preterala. Kupovala sam joj previše, pravdajući se da je to potrebno kako bih nam lakše organizovala život. Možda je zaista bilo potrebno da ima onoliko veša, čarapa, majica, pantalona, cipela. A možda sam kupovala da bih sebi ugodila, jer moja ćerka još uvek oblači ono što joj ja ujutru pružim.

Sve u svemu, u jednoj vreći sam sačuvala neke od njenih prvih stvari, na primer “Chicco” zeku u kome sam je iznela iz bolnice. Povremeno ga se setim, a nedavno smo zajedno pregledale te prve stvari. Sva ta odeća sada mi se čini tako malom, a ona je u njoj plivala jer je rođena sa dve i po kile. Dobro je što sam sačuvala tog zeku, kapicu koja je uz njega išla, ali i njene prve pantalone, šorc, haljinu. Sada se ona sa tom odećom igra, navlači je na lutke i plišane igračke.

Ostalo sam ispoklanjala, a odlučila sam da nadalje čuvam samo njene rođendanske haljine.

Gledam ja tako te haljine i prisećam se kako sam ih nabavljala i koliko sam im se radovala.

Za prvi i drugi rođendan sam haljine naručila u jednom dečijem butiku. Moja ćerka naravno pojma nije imala, ali sam zato ja tog dana bila najsrećnija majka na svetu. Za naredne rođendane je takođe nosila posebne “kreacije”. Sad kad se toga setim, shvatim da su drugi roditelji svoje slavljenike uglavnom oblačili u H&M i druge normalne firme gde odeća košta razumno. Ionako sve te stvari brzo prerastu i završe ko zna gde.

Ali ne, moje dete je moralo da se izdvaja od drugih.

I to je jedan od aspekata ovakvog roditeljstva, bar kad sam ja u pitanju. Stalno nešto dokazujem, sebi, njenom ocu, drugim ljudima – celom svetu.

Poslednjih godina je običaj da se rođendani slave u igraonicama. Da se razumemo, to nije nimalo jeftino. Dok platite zakup, pa piće, pa hranu, pa možda i zabavljače… ode brdo para. E, meni to nije bilo dovoljno.

Da zakupim igraonicu? Ne dolazi u obzir. Želela sam da pokažem da mogu bolje od svih, iako sve radim sama, ili možda baš zato. Zato sam rođendane, počev od njenog trećeg, organizovala na splavu koji drže moji prijatelji.

Dakle, šta mi je sve bilo potrebno? Sve.

Pozivnice

Dekoracija

Zabavljači

Program

Hrana

… sve

Pripreme su trajale danima, jer, ako već nešto radim, želim da ispadne dobro. Da li ste ikada lično ukrasili lokal od stotinak kvadrata? Mislim, bukvalno ukrasili, osmislili koncept i nabavili ukrase? Samo balonima? A, ne, baloni su bili tek detalj. Da skratim priču o ukrašavanju, bilo je izuzetno naporno i koštalo je.

Naravno, pozivnice sam dizajnirala lično, zatim odštampala i podelila. Ne, nisam gostima slala viber poruku. Slala sam ih poštom ili uručivala lično.

Hrana… Jedan od problema je što nikada ne znate koliko će vam gostiju doći. Ljudi se ne sete da potvrde, a desi se naravno da potvrde pa ne dođu. Nama su uvek dolazili u velikom broju, a to znači da sam se trudila da bude dovoljno hrane za sve. Rođendan traje oko 3 sata i naravno nije neophodno da priredite gozbu. Ali eto, omaklo mi se…

Decu su zabavljali glumci, odnosno animirali ih interaktivnom predstavom. Nisam htela klovna, ni mađioničara. Nisam deci pravila balone u raznim oblicima, niti sam zvala one devojke što ih našminkaju tako da posle morate sunđerom da ribate lice.

Na poslednjem, šestom rođendanu, sam čak dovukla ogromnu pinjatu, to su one papirne figure punjene slatkišima koje deca razbijaju štapom da bi se potom bacili na skupljanje plena. Moja pinjata bila je izuzetno velika i teška, bilo ju je teško okačiti a kamoli dokrajčiti.

Sve ovo vrlo je naporno. Među nama, priznaću da sam na prošlom rođendanu nakon sat vremena bila u iskušenju da objavim kraj proslave i zamolim goste da odu.
Došlo nam je nekih 40 drugara, i isto toliko (ili više) roditelja.

Šta rade šestogodišnjaci da bi se zabavili?

Trče u krug, skaču, penju se po nameštaju, sudaraju, šutiraju, vrište… Glumci-zabavljači su se nadvikivali u pokušaju da ih navedu da učestvuju u čarobnoj priči o Alisi u zemlji čuda. Ja sam se trudila da obuzdam najnemirnije, ali sa osmehom na licu kako mi roditelji ne bi zamerili. Roditelji su naravno koristili priliku da se opuste i uopšte nisu brinuli kako im se deca ponašaju, jer su znali da je zabava u sigurnim rukama.

Kada se sve završilo lupanjem pinjate i haotičnim skupljanjem slatkiša sa poda (videla sam da su i neki roditelji jurili bonbone pod stolovima), kruna zabave je bila lutrija gde je svako dete izvlačilo broj i biralo poklon iz “muške” ili “ženske” kese.
I sve bi to bilo lepo, ali sam zaboravila da deca tog uzrasta baš i ne umeju da čitaju dvocifrene brojeve. Pošto nisu bili sigurni čiji je broj izvučen, lutrija se završila jurišanjem na poklone i grabljenjem po sistemu – ko prvi devojci, njemu devojka.

Srećom te svaki rođendan ima kraj. Tri i po sata kasnije, ispratila sam buljuk roditelja i dece, delovali su prilično zadovoljno (hvala na zabavi, bilo je… neuobičajeno !) a ja prilično iscrpljeno. Nakon toga je preostalo da pospremim krš koji su za sobom ostavili.

Da li bi njeni rođendani isto ovako izgledali da nam je život drugačiji ? Možda i bi, volim ja da sebi natovarim dodatni posao kad god mi se pruži prilika.

Bila sam toliko umorna da sam te noći jedva zaspala. Umorna, ali prezadovoljna. Priredila sam detetu rođendan koji će pamtiti i dokazala – sebi i drugima – da mogu da izvedem sve što želim, i to bez ičije pomoći.