Priča o izgubljenim patikama

07h55 ujutru. Žurimo u školu. Iz daljine se čuje zvono, to je valjda ono što ga zovu „zvono za učiteljice“. Ubrzavam. Kroz glavu mi proleću koještarije, na primer, da li se to zvono automatski uključuje ili možda neka „tetkica“ ima taj nezahvalni zadatak da gleda na sat i da upozorava na početak časa. To bi stvarno bio grozan posao. Pitam se, koliko se inače puta u toku dana zvono oglašava? Svašta mi prolazi kroz glavu u tih par stotina metara do škole.

Na desnom ramenu tašna i preteška školska torba. U desnoj ruci kesa sa đubretom.
Nosim je do škole jer je tik do školske ograde kontejner, pa taman fino. Nije jedini, naravno. Ima drugih, ali su u suprotnom pravcu pa mi to oduzelo dragocenih par minuta koje ujutru nemam. Malo me je blam zbog đubreta, ali čini mi se da sam i druge roditelje videla kako uz dete i kesu sa đubretom „vode“ u školu, tako da je to u redu.
Levom rukom vučem ćerku koja bleji, skakuće po blatnjavim barama, šutira ostatke snega. Malo fali da zakasnimo, a to ne volim. Posebno nije zgodno da kasni u školu kada stanuje iza ćoška, a tek je pošla u prvi razred, ne ide to.

Ona ne nosi ništa. U stvari grešim, nosi vrećicu sa opremom za fizičko: helanke i nekakve grozne gumene patike za salu.

Zašto grozne gumene patike? Zato što je izgubila svoje patike za fizičko.

Eto, desilo se i to.

Kad sam slušala priče drugih roditelja kako im deca gube stvari, nisam verovala svojim ušima. Deca su gubila telefone, patike, jakne, satove.
Kako je to moguće?
A onda sam i sama došla u tu situaciju pa sam počela da shvatam kako.

Moja ćerka je prilično rasejano ljupko dete koje obično ne zna gde šta stoji, niti gde je šta ostavila.
Ne zna koji je dan (dobro, to je valjda normalno u njenim godinama).
Ne zna koje je časove imala tog jutra.
Ne zna šta su na časovima radili.
U stvari, mislim da je to jednostavno ne zanima. Fokus eventualno ima na času. Van škole postaje šareni leptir koji želi da se igra ili gleda crtaće.

Dakle, patike… Po rasporedu fizičko ima tri puta nedeljno. Dok je vreme bilo lepo, đaci su jednostavno cupkali po dvorištu. Kad je zahladnelo, počeli su da koriste salu, pa sam pakovala čuvene patike.

Pre neki dan, uzimam je od oca.
Pažljivo proveravam šta sam dobila: dete je tu.
U jakni, dobro je (jednom ju je uzeo iz škole bez jakne. Ona zaboravila, a on nije shvatio da je ujutru na plus 5 iz kuće nije izašla samo u duksu. Jakna je srećom ostala u zaključanoj učionici, ali sam se čitavog vikenda nervirala hoću li je tamo i zateći).
Kapa na glavi, rukavice u džepu. U redu.
Školska torba je tu.
Vrećica za fizičko je tu.
Prazna. Nema patika. Kaže mi ćerka, nisi mi ih ni spakovala.

Dišem duboko. Nema veze, patike ko patike. Eto, deca stvarno gube opremu, nije važno.
Neću da se zbog toga uzbuđujem. A možda ih i pronađemo. Ali stvarno je rano počela da gubi stvari.

Tražile smo ih svuda. Po kući (jer možda ih nekim čudom zaista nisam spakovala), po školi. I njena učiteljica se priključila potrazi. Nigde ih nije bilo. Nisam htela da se nerviram. I nisam htela da je grdim, obe bismo se potresle, a jedne patike nisu toga vredne. Ali mora nekako da nauči da čuva svoje stvari, to je činjenica. Već sam zamišljala kako trčim u prodavnicu po nove patike, i već sam mozgala kako da obezbedim da i njih ne izgubi.

Nekada ranije, mnogo sam se nervirala. Grdila sam je i vikala zbog gluposti, a onda bi mi bilo žao pa bih je grlila i izvinjavala se.
Sve me je nerviralo, svaka sitnica bi me izvodila iz takta. Valjda zato što je podižem sama, i zato što su naših prvih nekoliko godina protekle u velikom stresu.

Vikala bih, a onda bi me grizla savest pa bih pokušavala da joj objasnim zašto sam vikala. A deca su – deca. Mala su i kad nam se čini da su velika porasla. Mala su i kada nose farmerke, fensi majice i patike. Mala su i kada uče da pišu i da računaju. Nemaju pojma.
Ko zna koliko će dugo ona još biti mala, a u očima sveta biće „velika devojka“.

Dovela sam se nekako u red. Promenila sam se, i promenila sam pristup životu i životnim problemima. Neke lekcije sam naučila a stečeno znanje sam na žalost debelo platila.

Ali najvažnije, prestala sam da vičem na ćerku. Pronašla sam trik: zovem je „bebo“.
Bebo, bebili, bebice.

Kako da vičete na nekoga koga zovete bebo?

Zvuči glupo ali deluje. Ta jednostavna, mala reč, na mene ima umirujući efekat.

I tako smo nas dve razgovarale o nedostajućim patikama, ali je nisam grdila i nisam vikala. Jer ona je moja beba.

A patike? Pronađene su. Dva dana kasnije, dobila sam poruku od njenog oca: da li su patike svetloplave boje, i da li su bile u beloj kesi?
Na volšeban način su završile u njegovoj dnevnoj sobi, gde ih je ugledao tek nakon nekoliko dana.
Nisam se nervirala. Ni na njega nisam vikala. Jednostavno sam pročitala poruku, odgovorila uskličnikom, odložila telefon.
Zatim sam otišla da svojoj bebi saopštim dobru vest.