O značaju emotivne zrelosti

Pre nekoliko godina sam shvatila da sam pogrešno vaspitavana. Dok su me podizali, moji roditelji su mnogo toga prepustili slučaju i nisu se bavili suštinom roditeljstva.

Šta je po meni suština, kada su deca u pitanju? Na šta treba posebno da obratimo pažnju kod naše dece?

Ne obrazovanje. Obrazovanje je važno, naravno, mnogo znači u životu, ali nije to najvažnija tekovina na svetu. Nije to ono što će deci pomoći da ovaj mali život koji imaju, koji svi mi imamo, prožive dobro.

Da li je to vaspitanje? Vaspitanje je važno, treba da znaju za red, treba da imaju lepe manire. Ali dobro vaspitanje je samo deo jedne celine, jedne veće slike koja podrazumeva mnogo više od pukog „dobar dan“, „hvala“ i „izvolite“. Mnogo je ljudi koji lepo umeju da upakuju svoj nastup prema drugima, a suštinski nisu pristojna ljudska bića.

Smatram da deci moramo pre svega da pomognemo u procesu sazrevanja. Treba da ih usmerimo kako bi što ranije stekli emocionalnu inteligenciju i samopouzdanje. Pravilna i blagovremena percepcija dobra i zla, kao i lična samokontrola kada su u pitanju želje i potrebe, to je po meni važan posao zbog koga svaki savestan roditelj treba da zasuče rukave.

Moji roditelji su bili dobri, pristojni ljudi. Majka mi je još uvek živa i ja sam zbog toga vrlo srećna. Ali u jednom momentu sam shvatila da je zatajila u ovom veoma bitnom segmentu roditeljstva, a ja sada snosim posledice tog njenog propusta. Ja sam obrazovana, imam fakultetsku diplomu i govorim tri strana jezika. Ali mi to nije pomoglo u trenucima kada sam donosila odluke vezane za moj privatan život.

Zato što je proces mog emocionalnog sazrevanja tekao veoma sporo, uz skretanja sa puta u veoma delikatnim životnim trenucima, povlačila sam pogrešne poteze za koje samo delimično mogu da krivim sebe.
U godinama kada su moje drugarice uveliko gurale kolica ili vodile decu u školu, ja sam sebe smatrala mladom i večnom.
U godinama kada su njihova deca započinjala studije, ja sam se čupala iz depresije zbog kraha braka, a zatim praćakala u meandrima loše veze.
Zašto je sve to bilo tako? Zato što sam bila lepo vaspitano žensko čeljade kojoj nikada nisu pomogli da nauči šta je dobro a šta bezobrazluk, šta je valjano a od čega treba bežati bez pozdrava.
Bila sam slaba, bila sam zbunjena. Trebalo je da se provedem kao bosa po trnju da bih napokon ojačala i sazrela. I to po koju cenu!

Jedna od posledica mog kasnog sazrevanja i pogrešnog vaspitanja, između ostalog je to što sama podižem svoju sedmogodišnju ćerku. Očigledno je da moram još da radim na sebi, jer mada sam shvatila gde i zašto sam sve u životu grešila, znam da imam još mnogo da naučim, kako o drugima, tako i o sopstvenoj ličnosti.

Zato sam između ostalog i započela ovaj dnevnik Supermame. Pisana reč je moćan alat. Dok pišem, zapravo moram da se potrudim da dobro razmislim o svemu što želim da kažem, a tokom tog procesa razmišljanja, pa zatim pisanja, stalno otkrivam nove stvari kojih do tada nisam ni bila svesna.

Na primer, osećaj sramote.

Ono što je specifično za samohrane majke, jeste taj naš nedefinisan osećaj nelagodnosti. Osećamo se kao da smo negde zatajile u našem braku, ili u našoj vezi. Kao da nismo bile dovoljno dobre, pa smo zato ostale da decu podižemo bez partnera.
Ovaj osećaj nije zasnovan na racionalnim razlozima niti na činjenicama. Međutim, ipak je tu, prisutan kod svih naših odluka, pa i u komunikaciji sa drugim akterima našeg svakodnevnog života.  

Eto, rekla sam i to.
Neprijatno nam je.
Neprijatno mi je. Moja ćerka je u septembru krenula u školu. Polako stiče nove drugare, u stvari već ima najbolju drugaricu. Srećem povremeno njenu majku, razmenimo poneku rečenicu, a verovatno bi sledeći korak mogao da bude kućno druženje naše dece. A meni je neprijatno. Neprijatno mi je da objašnjavam da sam samohrana majka, da moje dete kod oca ide u goste, da je sve na mojim leđima i da nemam nikakvog muža sa kojim se dogovaram i koji bi mogao da ponekad proćaska sa njenim mužem. Neprijatno mi je čak i što nas dve živimo sa mojom majkom, tako da mi je čak i socijalni aspekt života sveden na minimum. Osećam se kao da je moj život deo nekakve nakaradne filmske priče, kao da svi gledaju u mene i moje dete jer se ne uklapamo u klasične šablone porodičnog života.

Ne znam zašto je to tako, jer realno posmatrano, niti sam skrivila nešto, niti sam svojim postupcima bilo kome nanela bol. Ali eto, neprijatno mi je, a ne bi trebalo.
Samohrane majke bi trebale da budu ponosne i pohvaljene zbog svega što rade. Umesto toga, uglavnom slušamo komentare u stilu „ma hajde, barem si slobodna. Ja imam muža a kao da ga nemam“.
Ne razumem kako neko ko je valjda dobronameran, može da samohranoj majci odvali ovakvu glupost. A bilo je toga, i to mnogo puta.

Još nešto što sam više puta čula je „šta te briga, imaćeš ko da te gleda kada ostariš“. Za primitivizam nikada nisam imala razumevanja. Ja sada „gledam“ moju ostarelu majku, i tvrdim da će moja ćerka, ako se ja pitam, imati svoj lep život negde i to bez mene. Nisam je rodila da bi me „gledala“, već da bih joj pružila svu ljubav koju imam i oslobodila je da leti svojim krilima kada za to dođe trenutak.

Nedavno je jedan veoma popularan portal objavio jedan od mojih prvih tekstova, Svako dete ima oca, zar ne? Bila sam oduševljena i izuzetno polaskana. Tekst je na društvenim mrežama pokupio mnogo lajkova i komentara. Osećala sam se kao da sam uradila nešto vrlo važno, kako za sebe tako i za druge same majke koje možda imaju priču sličnu mojoj. A onda sam pročitala te komentare i shvatila da većina čitalaca nije tekst ni pročitala, a neki možda jesu ali nisu se potrudili da shvate o čemu govorim. Prepričala sam razgovor dvojice koji su ispred mene čekali u redu za saobraćajnu dozvolu. Neka samohrana majka (ne, to nisam bila ja) zamolila ih je da je puste preko reda jer je povela dete, a dete po njenim rečima nije imalo oca. Bilmezi su smatrali da svako dete ima oca… A čitaoci su započeli raspravu da li treba voditi decu kada imamo obaveze i da li sa decom treba ići preko reda! Na kraju se polemika svela na komentare koji nisu imali nikakve veze sa mojom pričom.

Svega ima na ovom svetu. Dobrih i dobronamernih, ali i glupih, zlih i zlonamernih. Pored vaspitanja i obrazovanja, htela bih da moju ćerku usmerim kako bi postala samosvesna i samopouzdana osoba.
Želim da u svet odraslih zakorači širom otvorenih očiju, i izoštrenih čula koja će je na pravi način voditi kroz život.