Možda je najzad došao trenutak da se vratimo sebi

Moja dobra prijateljica ima dvoje dece: sina osnovca i ćerku koja je tek nedavno prohodala i progovorila. Moja prijateljica je mlada žena u punoj snazi. Ima muža s kojim se, folklora radi, često svađa i nadvikuje. Uprkos tome što im stan i brak često nalikuju na bojno polje, rekla bih da imaju dobar život.
Moja prijateljica je, kako se kaže, „tipično žensko“. Voli da ide kod frizera, manikira. Voli da se šminka i doteruje. Žali se na posustalu liniju i stalno obećava da će se dovesti u red.
Često je predmet kritike zlurade okoline: zašto majka deteta od godinu i po mora da ide na feniranje, na otvaranje nove letnje bašte, na koncert i premijeru.
Zašto?
Zato što joj je to potrebno.

Svima nama je to potrebno. Potrebno nam je da se podsetimo – kako izgleda imati normalan život koji podrazumeva i zadovoljenje sebe i svojih ličnih potreba.

Prvih nekoliko meseci od rođenja moje ćerke bili su veoma naporni. Sećam se stresa, strahove, nespavanja. Nisam se razdvajala od nje, nisam izlazila iz kuće. Došao je dan kada više nisam mogla da izdržim. Otišla sam u najbliži tržni centar i tumarala od prodavnice do prodavnice, samo da bih ponovo bila među ljudima.

Godinama sam se pretvarala da je sve u redu, da je moj život baš onakav kakav bi trebao da bude.
Godinama sam na pitanje „kako si?“ odgovarala „super, sve je u najboljem redu“.
A onda bih uveče, pošto sam uspavala dete, peglala i slušala vesti. Zatim bih se srušila u krevet premorena. I tako u krug, u nedogled. O tome sam već pisala ovde.

Sve dok mi jednog dana prijateljica sa početka ove priče nije oduševljeno ispričala da je odlučila da naredne dane posveti sebi: „radiću sve one ženske stvari i baš me briga šta drugi misle ili pričaju“.

Pogledala sam se u ogledalu.
Frizura mi je bila pristojna, ali ništa više od toga.
Na šminku sam uglavnom zaboravljala.
Ne pamtim kada sam poslednji put namazala nokte.
Nekada sam čitala po nekoliko knjiga mesečno. Sada su nepročitani naslovi skupljali prašinu na polici. Bisokop je za mene postao davna uspomena, a kafić ili restoran tajna želja.
Linija mi se odavno izgubila negde ispod bezoblične odeće koju bih navlačila u žurbi pred odlazak u vrtić i na posao.
To više nisam bila ja.
Dobila sam to dugo željeno dete, ali sam izgubila – sebe.

Majke su po definiciji posvećene svojoj deci i najveći deo svog vremena, resursa i snage koriste za njih. Ipak, jedno ne smemo zaboraviti – da je najbolja majka srećna i zadovoljna majka. A srećna i zadovoljna podićiće – srećno dete.

I sada vi mislite da ovaj lepi uvod znači da sam odjednom sve shvatila i promenila pravac? Eh, nije moj život tako jednostavan, kao što verovatno nije ni vaš.
Put od prosvetljenja do sprovođenja promena dug je i težak.
Prvo i osnovno, donela sam neke važne odluke.
Zatim, trudim se da te odluke sprovedem, što nije uvek jednostavno i evidentno.

U skladu sa krilaticom – zadovoljna majka, zadovoljno dete – trudim se da sebi priuštim trenutke i stvari koje mi prijaju.
Veš možda neće uvek biti ispeglan, ali mogu se pohvaliti da sam ponovo počela da čitam. I mnogo mi prija.
Uspostavila sam kontakt sa starim prijateljima; pre neko veče sam, zamislite, ispijala piće u kafiću u deset uveče. I baš mi je bilo lepo.
Krenula sam na plivanje, a uskoro se vraćam pilatesu. Ne mogu da obećam da ću biti redovna, ali dala sam sebi reč da ću istrajati. Što je za početak više nego dovoljno.

Sve ovo zvuči mnogo jednostavno. A nije. To dobro znaju sve majke, one koje žive u zajednici, kao i one druge, koje se kao ja snalaze i dovijaju kako znaju i umeju.

Vraćanje sebi, samospoznaja i zadovoljene sopstvenih potreba tema je koja nas sve muči. Svima se dešava da se pogube u začarano vrtlogu materinstva, i da jednog lepog dana shvate da su zaboravile ko su i šta su. Jednog dana, nešto te majke natera da se trgnu, da požele da uživaju i u onim segmentima života koji ne podrazumevaju odgoj dece. Znate već, razgovor sa drugim odraslima na neke druge teme.
Nemojte se mrštiti, i molim vas zaboravite na grižu savesti. To što ćete na tren, na koji sat ili možda koji dan, raditi nešto što nema veze sa vašom decom, neće značiti da ih manje volite.
Naprotiv.

Značiće da ste rešili da ponovo udovoljite sebi, kako biste ih nakon kratkog predaha – još bolje voleli.