Moje dete odrasta u vrtiću i dobro je

Često u šali kažem da je moje dete rođeno u vrtiću, i da tamo živi. U svakoj šali ima istine, a u nastavku, evo mojih razmišljanja na temu jaslica, vrtića, socijalizacije i imuniteta.

*****

Intenzivno pratim šta se piše po raznim blogovima, koja su iskustva drugih roditelja, njihove pobede, strahovi. Tako čitajući, često nailazim na potresne priče o “rastanku” od dece. Čitava dramaturgija se sklapa oko tog “odvajanja” i “razdvajanja”: te majka suze roni dok gleda kako se mališan prvi put okreće od nje i ulazi u novi prostor sa nekom novom decom, pa zatim patetična razmišljanja i duševna stanja ucveljene roditeljke… i na kraju velika pobeda razuma i zajedničko sazrevanje majke i deteta. Sve to upakovano u čitavih pet stotina reči i ukrašeno slikama gde se dete od dve ili tri godine udaljava s rancem na leđima i maše majci kao da odlazi zauvek, a ne na nekoliko sati.

E, sad, da li ćete dete upisati u neku ustanovu ili će ga neko čuvati, to je kviz pitanje za sve roditelje. Realno, niko o tome ne razmišlja dok ne mora. Nešto će se već smisliti. Ili će za početak biti angažovan baka/deka servis, ili bebisiterka, ko sebi to može da priušti.

Ja sam ovom problematikom počela da se bavim kad mi je ćerka napunila šest meseci. Baka servis za mene nije bila opcija jer moja majka već bila u ozbiljnim godinama. Rodbine imamo malo, stoga ni to nije bilo rešenje.

Kod nas mnogi roditelji smatraju da dete treba držati u kući negde do treće godine, a možda i duže, pa onda može malo u vrtić, kako se ono kaže, “da se socijalizuje pred polazak u školu”.
Zašto dete da sedi kući do treće godine? To pitanje sam postavljala svima koji su zastupali tu teoriju, ali nikada nisam dobila jasan i suvisao odgovor. Sagovornici bi me najpre zbunjeno gledali (o čemu sad ona priča, pa normalno je da dete bude kući dok je još malo), zatim bi sledila argumentacija u stilu:

Uglavnom čini mi se da su svi oni išli linijom manjeg otpora. Našla bi se neka baka koja bi bila voljna da se prihvati zadatka. Uostalom, ko će tako malo dete da budi i sprema ranom zorom, a onda da ga vodi u vrtić, to je stres i cimanje (slažem se). I tako bi dete sedelo kući prvih nekoliko godina života.

Pošto ja takvu opciju nisam imala, jednostavno sam morala ćerku da upišem u jasle.

Tako je, ja sam surova bezdušna majka koja je bebu od jedanaest (11!) meseci upisala u jasle. Još nije ni hodala, pila je mleko iz flašice a dudu iz usta nije vadila.

Kako je to izgledalo?
Evo, ovako.
Prvog dana sam u jaslama sedela sa njom. Drugog i narednih bih je ostavila, prošetala i vratila se kroz nekoliko sati. U roku od dve nedelje je bila spremna da u kolektivu provede puno radno vreme.

Ja sam dakle bezdušna majka koja je svoje čedo od 11 meseci prepustila strancima. Doduše to je bila i sudbina druge dece koju su isto tako nemilosrdni roditelji ostavili da bauljaju u svim pravcima, stavljaju u usta tuđe dude i povremeno se iz čista mira rasplaču a zatim smire.

Od tog dana, pamtim da je bio 13 septembar 2012. godine, prošlo je pet godina.

Istina je da je svako radno jutro totalna panika: ćerka mi gleda crtaće i neće da ustane, ili otrči u svoju sobu da se igra, i odbija da izađe. Večito se natežemo oko odeće, češljanja, umivanja, obuće, crtaća…  spisak je beskonačan.

Da li je odlazak u jaslice, a zatim u vrtić, bila najbolja moguća odluka? Za nas dve, jeste. Pre svega, to je bila jedina moguća odluka. i ni jednog trenutka se nisam pokajala.

Ovim ne tvrdim da svi treba da postupe kao ja. Svako ima svoje razloge, kriterijume i puteve. Nisu svi roditelji isti, a ni deca.

Ono što je za moje dete i za mene bilo dobro rešenje, možda za druge ne bi bilo.

Elem, baš danas svečano ulazimo u šestu godinu pohađanja iste vrtićke ustanove. Još godinu dana, i sledi polazak u školu.

Moram priznati da će mi rastanak od kolektiva u kome je moja ćerka odrasla, veoma teško pasti.