Moj život kao sa fotografije

Kaže mi ćerka jednom, “mama, obećaj mi da ćeš zauvek biti samnom.”

Obećala ja. Kao da se to podrazumeva. Kao da je to u mojoj moći. Kao da ću živeti večno. Ali tu nastaje mali problem. Nisam večna. Bole me leđa, polomila sam pršljen, zlopatim se već mesecima. A nisam više ni mlada.

Išle smo uz stepenice do našeg trećeg sprata (nema lifta) a razgovor je krenuo u neugodnom pravcu. Da li postoje ljudi koji mogu da žive zauvek? Da li će ona, moje dete, živeti zauvek? A ja, njena mama…?

Izvrdala sam, nisam htela da joj saopštim istinu. Nego sam joj objasnila da se nekada živelo najviše pedesetak godina, a sada baka mog kolege ima 97- još malo pa sto. Tako da, ko zna, možda i budemo živele večno.

Ljudi su deca, potrebne su im prijatne, lepe reči kako bi podneli teške teme. Ljudi ne žele da čitaju surovu istinu, vole priče upakovane u šarene reči, u mekane rečenice. Vole da im se nakon ozbiljnog početka, ako se spomene neki problem, taj problem i reši, ili makar da im se objasni kako se rešava, ili još bolje, da im se ispriča šarena laža – i da na kraju problema nema.

Ljudi vole formu, bajku sa instagrama.

Ne vole da čuju istinu..

Možda zato što im bude neprijatno.

Rešila sam da promenim auto. Ovaj koji sada vozim kupila sam nov, kad sam bila u drugom stanju. U maju je napunio devet godina, malo je stariji od moje ćerke. Prethodni je bio mali i već ostareo. Otišla sam na sajam automobila, odredila budžet. Kako trudnica bira auto? Okrene se oko sebe, uperi prst u vozilo koje joj se dopadne i kaže, “hoću ovaj”. To što je za pedeset posto skuplji od projektovane cene – nema veze.

Devet godina kasnije, vreme je da se pozdravimo. Zašto? Ne zato što mu nešto fali, naprotiv. Evo zašto menjam auto:

Ove godine punim 56. Kako stoje stvari, radiću još nekih 9 ili 10 godina, a onda će me verovatno oterati u penziju. Sada još uvek imam fore da uzmem kredit, krenem iz početka i kraj radnog veka, kada mi primanja budu mnogo skromnija, dočekam sa vozilom u pristojnom stanju. Eto, zato kupujem novi auto.
Nemam muža niti partnera, niti bilo koga na koga mogu da se oslonim da će mi se naći i da će me voziti kada mi zatreba. Zato moram da imam svoje vozilo, i to ispravno.

Kad sam pokrenula proces prodaje sadašnjeg auta, mnogi su se čudili. Šta mu fali, malo je prešao, može još da ide ohoho, dizel motor, prvi vlasnik, to se ne prodaje tek tako, mnogo ćeš da izgubiš… Uostalom, zašto kupuješ nov? Potražiš solidan polovni, i to je to.

Nego, ima tu mali problem. Ja nisam stručnjak za automobile, niti za prodaju i kupovinu istih. Ok, mogu to da postanem ako baš moram. Ali obično se na mehaniku lože muški, i obično žene te kombinacije prepuste muževima. Ne bakću se automobilom. Voze nešto, a onda dobiju nešto drugo, i sve to obično je u režiji glave porodice.

Ali eto, glava porodice, to sam ja. Finansijer, organizator, planer, realizator. I ne mogu sve da znam i da odradim. I ne mogu sve da naučim.

Zato kupujem nov auto, da mi bar prvih pet ili šest godina majstor ne bude najbolji prijatelj.

A stari prodajem jer sam nakon dužeg premišljanja odlučila da je to najjednostavniji potez u mom inače komplikovanom životu.

Ja sebe smatram pozitivnom osobom. Trudim se da ne bedačim. Ponekad popustim, glava me zaboli, brinem. Brinem hoću li imati dovoljno novca. Brinem hoće li mi ćerka biti dobar đak, hoće li imati dobre ocene, hoće li imati dobar posao. Brinem hoću li živeti večno ili bar dovoljno dugo da vidim da je stala na sopstvene noge. 

Razmišljam mnogo, mozgam, kombinujem. 

Od kad sam prestala da verujem u bajke, od kad sam prestala da očekujem da će neko da mi se nađe, da ću imati oslonac (što bi rekla moja majka, „treba nam neko muško na koga možemo da se oslonimo“, pa grli komšije u prolazu) ili bar nekoga da za mene ide kod majstora – bolje živim. Živim istinu, a ne više bajku ili šarenu lažu.

Jednom prilikom sam kod prijatelja prisustvovala sceni: dete zove iz toaleta. Majka će mužu, „ajde ti“, a on će na to „ajde ti, ja sam prošli put“. Kod mene toga nema, uvek je „evo, dolazim“. I to je za mene sasvim ok.