Majke na ivici nervnog sloma

Dana dvadeset i drugog februara pobegla sam od kuće. Lepo sam sela u avion, tačnije u jedan a zatim u drugi, i otputovala daleko. U Afriku. 

Još sam tamo. 

Vraćam se za dve nedelje, i koliko god mi nedostajalo moje dete i moj pas, nema dana a da ne pomislim – kako bi bilo da ostanem još malo, još samo malo, pod izgovorom da završim posao koji me je ovde doveo, a uzgred da još malo odmorim napaćeno telo i dušu od svega što sam doživela i preživela u prethodnih godinu dana.

Bila sam na ivici nervnog sloma. A možda i u nervnom slomu, nisam imala vremena da utvrdim kako sam zapravo, toliko me je pritisao život koji mi se strovalio na glavu.

Volim svoje dete, mnogo, najviše. Volim i psa. Majku volim jer – majka mi je.

Ali, ali, ali…

Godinu dana života po sistemu (od sedam ujutru) ustani hajde u školu odoh u nabavku evo spremam doručak / kuvam ručak ali moram brzo na on lajn sastanak / samo nešto da dovršim / hajde uradi već jednom domaći / treba da peglam / morala bih da usisam stan / operem sudove / obrišem prašinu…
Uveče dočekam iscrpljena, ali glava se opire, eto sad je “moje” vreme, mogla bih da gledam neku seriju, čitam…

Majka me ubija u pojam već nekoliko godina svojim neprihvatanjem starosti, kukanjem, jaukanjem, plakanjem, zahtevima, dramom koja guši atmosferu u našem domu. Nadam se ja neću biti takva kad ostarim.

Dete mi je divno, ali… još malo pa pubertet. A inače ne želi / da uči / da radi domaći / da pospremi sobu koja je blamantno neuredna itd itd. Uglavnom bi da igra igrice, gleda crtaće ili tinejdž serije, bleji po kraju.

Imam sjajan posao, na početku mi je bilo super zgodno da radim u pidžami ili trenerci u svojoj spavaćoj sobi. 

A onda sam shvatila da sam prethodnu godinu provela menjajući dve trenerke / tri duksa / tri majice i sportske čarape. Shvatila sam da kosu perem jednom nedeljno, kad je do te mere prljava da me bude sramota čak i na video pozivu gde se realno ti detalji ne primećuju. Šminka mi se ubajatila, a inače više i ne znam šta imam jer je ne koristim – ko me vidi? Za godinu dana sam jednom ušla u omiljenu prodavnicu odeće, prodavačice su se oduševile i ponadale… a ja sam brzo izašla jer – šta će mi nove pantalone / majica / jakna… kada ne nosim ni ovo što imam?

Kao i cela država (šta kažem država, planeta) kljukam se suplementima i vitaminima, jer to je ono što nam treba i to će da nas spasi od virusa i bolesti. 

Postala sam vrsna domaćica i kuvarica. Da da, napravila sam svoje prve sarme, i odlično su ispale. Slikala sam ih i kačila na društvene mreže – na šta sam spala! Postala sam kulinarski fanatik, guglujem egzotične recepte, mesim, mešam, pečem, pržim… i žderem.

Kilaža mi je najpre išla uzlaznom linijom, u periodu panične nabavke i kuvanja, onomad kad smo dane i vikende provodili između četiri zida.

Zatim sam valjda postala depresivna pa sam smršala, što je bilo fantastično (gubitak kilograma, ne depresija).

Potom sam uz pomoć lekova uspela da donekle prevaziđem depresiju, pa sam se ponovo ugojila. 

A onda su me jednog dana pitali – da li bih skoknula do Afrike da odmenim koleginicu. Te noći nisam oka sklopila, boreći se između želje da kažem DA i odmah spakujem kofer, i tuge koja bi me obuzela pri pomisli da dete ostavim na šest nedelja.

Mnogo mi je teško palo. A njoj tek. 

Ali morala sam. Ne zbog posla, ma kakvi. Morala sam radi sebe, da bih se izvukla iz depresije i psihoze koja je ponovo počela da uzima maha. Mnogo puta tokom proteklih godinu dana sam poželela da sednem u auto i jednostavno odem, bilo gde, da odem i da se nikome ne javim.

Pružila mi se prilika, ugrabila sam je.

Ne želim da budem majka na ivici nervnog sloma.

I tako, evo mene tamo negde daleko, radim od jutra do mraka ali ne kuvam, ne perem, ne nerviram se. Družim se, gledam neke nove ljude i slušam neke drugačije priče. Prošetam, ponovo imam svoje slobodno vreme tokom kojeg radim šta ja hoću, a ne šta moram ili šta drugi žele. Nisam se u potpunosti sredila, ali bolje sam, mnogo bolje.

Uskoro idem nazad.
Vraća me se, i ne vraća mi se. Nedostaje mi moja kuća, ćerka, pas, svašta nešto.

Ali prija kad se izmestiš na neko vreme i podsetiš se kako je biti sam sa sobom. Kako je ponovo biti “ja”.

.