Kuda nas život vodi

Sedim u toaletu, pogled mi luta i zaustavlja se na gomili toalet papira tik do šolje. Jedno celo pakovanje, neotpakovano, a drugo načeto. Od deset, potrošene su četiri rolne.
Nedavno sam kupila dva pakovanja toalet papira, ne zato što nam je zaista potrebna tolika količina, nego zato što je to opsesija moje majke. Da ima dovoljno. Ne daj bože da ostane još par rolni, odmah diže uzbunu. Jedna rolna joj je večito pri ruci, na natkasni pored kreveta. Trese nos, iskašljava se, ukratko toalet papir joj je mnogo bitan. 

Tako sam u jednom trenutku kupila dva pakovanja toalet papira i pokazala joj, ne bi li se obradovala mojoj pažnji. Donela sam joj u sobu kao lovac trofej: “vidi šta sam kupila, šta kažeš, a?”

Ona me je međutim pogledala belo, uopšte nije reagovala. Nije mogla, nije bila u stanju. 

Dve nedelje kasnije sam sedela na šolji i konstatovala da imam dovoljno papira za do kraja godine. Jer moja majka više nije tu da ga troši na nos, iskašljavanje ili na šta god ga je još trošila.

Oduvek sam hvalila njeno zdravlje, njenu fizičku kondiciju i dugovečnost. Sa osamdeset je umela da dva puta ode do pijace (ako bi nešto zaboravila), usisa stan, spremi ručak, opere sudove, ode na kafu u komšiluk, ispegla gomilu veša.

Sa osamdeset i kusur je počela da posustaje, ali starost je u našoj kući zabranjena reč. Drugi su bili gluvi starci, ona se i dalje šminkala i sređivala nokte. Ipak, njeni prijatelji su polako odlazili, a oni drugi, još uvek na papiru sa nama, bili su ili skoro nepokretni, ili dementni.
Ili i jedno i drugo.

Moja majka se i dalje kretala, ali sve teže i teže, i nikako joj nije bilo jasno zašto je sa 85 bole noge, leđa, sve. Srećom dementna nije bila. Možda malo nagluva, malo senilna, zaboravna, ništa strašno. Nego, postala je depresivna. Manična (doduše to je oduvek bila). Opsesivna. Naporna – kažu, stariji ljudi su obično opsesivno naporni i tu se ništa ne može. Što si stariji, to tvoje loše osobine više dolaze do izražaja.

Period korone, prinudno proveden među četiri zida uz non stop gledanje ružnih vesti, nije joj išao na ruku.

Sa 86 je prestala da kuva (“ćerka je preuzela domaćinstvo” – izjavljivala je), ne zato što više nije imala snage već jer više – nije umela. Bukvalno nije znala da kuva, kao da nikada nije ni umela.

Sa 87 je počela da vodi nesuvisle razgovore sa onih par preostalih prijateljica (“zašto mi je Nada rekla da je serija u pola osam kad je u devetnaest i trideset? I zašto mi je rekla da je na četvorci a ja ne mogu da je dobijem kada na telefonu pritisnem broj četiri”), a i to jedva jer se više nije snalazila sa tehnologijom. Ona koja je ranije sama programirala televizor, sada je brkala daljinski i mobilni telefon.

Pošto je napunila 88, napokon sam shvatila. Postala je dementna.

Sve je počelo tako što nije mogla da se snađe sa tv programom. Zatim nije umela da odabere kanal, niti da koristi mobilni telefon. Pratila me je po kući vrteći ista nebulozna pitanja do besvesti. Jedno jutro sam je zatekla sa različitim čarapama, na jednoj nozi papuča a na drugoj cipela, kako mrmlja nepovezane reči i toalet papirom briše zamišljene tačke po komodi. Ispraznila je sve fioke, poređala njihov sadržaj po kući pod izgovorom da “traži grešku u lekovima”.

Još sam se smatrala srećnom što zna ko je, gde je i ko sam ja.

Potražila sam tuđa iskustva, jer ja o demenciji nisam znala takoreći ništa. Prijateljica koja je pre tri godine majku smestila u dom rekla mi je: “dan kad sam je odvela bio mi je najteži u životu. Ali veruj mi, ona je sada bolje nego pre tri godine. Život joj je kvalitetniji. Bolje je.”

Dan kada sam ja svoju majku smestila u dom možda mi nije bio najgori u životu, ali je bio mnogo težak. Odveli su je zblanutu, usput je imala nekakav napad za koji su pomislili da je epilepsija, prepala sam se da je više živu neću videti. Ali živa je, i da ne ureknem – bolje nego što je bila proteklih par meseci kući, dok se sunovrat spremao. Na početku je pričala da joj u sobi spavaju crnci. Sada samo povremeno tvrdi da su sve ostale žene “u infarktu”, ili svuda traži svoju pastu za zube, ili pita kako se zove. Nekad je raspoložena te svima dobacuje “ovo mi je ćerka” kad je obiđem. Ima dana kada pita gde je i kada će kući, pa moram da je lažem kao dete. A ima dana kada priča besmislice i psuje kao kočijaš, ona koja to nikada nije radila.

Evo već drugi mesec kako nije kući sa nama. Koliko god mi je život sa njom bio naporan, koliko god je za mene bila izvor stresa, nerviranja, teško mi je što sam morala da je prepustim drugim ljudima. Žao mi je. Prvi put da kada razmišljam o njoj, ne osećam ljutnju i nervozu, već samo ogromnu tugu. Od visprene, aktivne, radoznale jake žene, nije ostalo bog zna šta. Pretvorila se u zbunjenu staricu koja je za unuku, moju ćerku, pitala “a ko si ti?” kad smo je zajedno posetile.

Smejala bih se da sam mogla, ali nisam, jer je počela da plače – “zašto mi nisi rekla da si rodila”…

Eto. Ne znamo šta nas čeka, šta će nam život prirediti, Mislimo, sve smo videli i prošli, mislimo, ojačali smo, niko nam više ništa ne može.
Mislila sam da sam postala otporna na sve. Da ću i ja jednom biti slobodna da radim šta hoću, kad hoću. Umesto toga, sloboda ima gorak ukus a ja moram iz početka da učim značenje reči “život”.