Kada shvatite da više ne ide

Volim koka kolu. Znam da nije zdrava, znam da gazirana pića treba izbegavati. Ali eto, prija mi, pa popijem ponekad. U stvari, prečesto.
Obećala sam ćerki da je više neću taknuti. Dala sam reč. A onda sam počela da je pijem krišom, prekršila sam dogovor. Potreban mi je taj doping koji pruža, ti hladni gutljaji koji bude grlo i daju privremeni osećaj utehe. Nekome čokolada radi posao, meni hladna koka kola.

Jutros sam u ogledalu videla umorno lice i tužan pogled; najzad sam morala sama sebi da priznam: depresivna sam. Ne zbog vrućine koja me danima ubija u pojam. Možda zbog korone i višemesečnog rada od kuće; ja sam društveno biće, ne volim gužvu ali mi prija svakodnevni kontakt sa ljudima sa kojima mogu da razmenim poneku reč, a da to nema veze sa mojim privatnim životom. Možda zbog moje majke koja čuči u susednoj sobi i bedači nad starošću, iako joj je suštinski život kvalitetniji od mog, a i zdravlje, imajući u vidu poodmakle godine, bolje od mog. Kada živite sa depresivnom osobom, na kraju to pređe i na vas.

Ali nije samo zato.

Mislim da me stiže zakasnela reakcija zbog godina tokom kojih sam pokušavala da zatrudnim, zbog svega ružnog što mi se usput dešavalo, zbog usamljenosti koja je usud samohranih roditelja. Stiže me strah, hoću lli biti u stanju da svom detetu pružim svu potrebnu pažnju i podršku, jer ima dana kada jedva sebe nosim. Stiže me pritisak majke koja, tipično starački, isteruje prohteve i neuroze bez milosti prema okolini. Stiže me mučnina vrelog avgusta u gradu i predstojeće školske godine.

Jedna bivša drugarica nekad davno mi je objasnila da ne želi dete koje neće imati oca s punim radnim vremenom. Iako je bila finansijski obezbeđena i mogla je sebi da priušti bebisiterke i štagod bi joj zatrebalo, u jednom trenutku je zaključila da roditi neće jer prolazne veze nisu nadahnule da poželi da postane majka. Zbog toga se posvetila sebi i život je organizovala kako je njoj najviše odgovaralo. Nismo više u kontaktu, vidim u prolazu poneku fotografiju, deluje zadovoljno i ispunjeno.

Ponekad se pitam, kakav bi moj život bio da nisam istrajala, od neuspešne vantelesne do naredne, i tako rodila kada više nisam ni očekivala. Pitam se da li mi bi mi bilo lepše, lakše. Da li bih bila naspavana, uredna, nasmejana, srećna. Da li bih živela nekakvim slobodnim, opuštenim životom, da li bih se budila zadovoljna.

Jer ima dana otvorim oči i pomislim – nisam srećna. 

Sram me bilo.

Pogledam svoje divno dete, shvatim da je porasla, velika cura, počela da nosi nekakve narukvice, šnalice, pravi frizure, bira odeću. Tražila mi je ključ od zgrade i mobilni telefon. Hoće da šeta sama po kraju. Ima želje. Ali još uvek plače kad joj se spava, i još uvek želi neke nove lutke i najradije ne bi da čita školsku lektiru ili da vežba matematiku. 

Sram me bilo.

U poslednje vreme često poželim da se spakujem i odem negde daleko, ali baš daleko. Da isključim mobilni i da me nema neko vreme. Da pobegnem od svih. Da gledam u daljinu, u neko more, neku planinu. Da dišem duboko. Da ne kuvam, nego da mene služe. Da se istežem, čitam, plivam. Da ćutim. Da me nije briga šta ću za ručak, da li je veš ispeglan, da ne usisavam. Da ležem kad mi se hoće i ustajem kad poželim, a ne kad moram. Da niko ne traži ništa od mene, jer se plašim da više nemam šta da dam.

Ukinula sam gomilu sajtova koje sam pratila na društvenim mrežama. Ne znam šta mi bi da ih uopšte zapratim, posle izvesnog vremena sam shvatila da me sve te vesti, ponude i glupe priče ne zanimaju, da guše ili deprimiraju isto koliko i svakodnevnica koju bih da zaboravim.

Izgleda da sam depresivna, i ne mogu da se pretvaram da je sve u redu u nadi da će na kraju tako i biti. Nemam snage, sve nekako jedva uradim. Ranije sam pravila spiskove obaveza, sada čak ni to. Gledam gomilu odeće koja čeka peglu. Fioke pune krša koje moram, ali baš moram da sredim. Terasu koja vapi za metlom. Cveće koje polako vene jer mi je teško da ga zalijem.

Odlučila sam da napišem sve ovo, a zatim da potražim pomoć, lek, nešto. Jer više nisam u stanju sama da se borim, a iskušenje da pustim život niz vodu i potonem, preveliko je.

Kada shvatite da više ne ide, ako se osećate loše, prvo sebi to treba da priznate. Divno je biti jak, ali sve ima svoje granice, pa i naša snaga. Potražite pomoć, promenu. Krenite na terapiju, ne bežite od lekova. Oni služe da pomognu kada negativne misli prevladaju, kada đavo u glavi ne da mira i vuče u depresiju ili destrukciju. 

Biće bolje, ali boljitak neće doći sam od sebe.

fotografija: Marko Marković