Dušu ne možemo da organizujemo

Pročitah nedavno članak vezan za funkcionisanje porodice. Rekoše, „sve je stvar organizacije je fraza koju treba zabraniti zakonom“.

Apsolutno se slažem.

Polazim od sebe.

Ja sam organizovana osoba. U mnogo čemu preterujem, doduše. Uvek nabavljam previše stvari. Uvek sve imam u triplikatu, za svaki slučaj. Pokušavam da na sve mislim unapred, da sve pripremim unapred. Trudim se da ne odlažem bitne stvari. Pokušavam da budem spremna na sve. Imam samo jedno dete, trebalo bi da bude lakše. Ali opet – nije uvek sve u organizaciji.

Ja dete podižem sama, i baš zato ulažem još više truda da naše vreme i naš život osmislim – odnosno organizujem – na najefikasniji mogući način.

Stvari za školu i za posao spremam prethodno veče.

Nekoliko puta godišnje sortiram dečiju odeću i obuću. Poklanjam sve što je omalelo, planiram nove kupovine. Na rasprodajama kupujem za sledeću godinu, unapred. I tako, od jednog planiranja do narednog, često mi glava puca i ne znam gde udaram i šta ću pre. Naporno je, ali jedino tako mogu da funkcionišem mirne savesti. Znam da sam učinila ono što je u mojoj moći da sve bude kako treba. Doduše, ne bih tačno umela da definišem to „kako treba“, ali recimo da po meni tu spada zdravlje, uredan život, dobro vaspitanje – i školovanje.

Ove i prošle godine putovala sam nekoliko puta. Takav mi je posao, a od njega nas dve živimo. Nije mi bilo lako. Moja ćerka je za to vreme boravila kod oca. Koliko god ga volela i dobro se slagala i sa njim i ostalim članovima njegove porodice, opet – ni njoj nije bilo lako. Jer, od malena je naučila da postoji „naša kuća“ i „tatina kuća“. Tek u poslednje vreme čujem da za sobu koju je dobila kod oca, kaže – „moja soba”.

I eto, sve sam ja organizovala pred odlazak na put. Spakovala sam njenu odeću i obuću. Ništa nisam prepustila slučaju, i najmanji detalj je bio pripremljen. Spremila sam i flašice vode za školu, za svaki dan po jednu. I ne, ne mislim da je to glupo. Znala sam da se moglo desiti da joj otac na taj detalj zaboravi. Spakovala sam joj i keksiće za užinu, i još svašta nešto što sam mislila da će joj zatrebati.

Sve sam organizovala što se organizovati moglo.

Ali jedno nisam, i ne mogu da organizujem: svoju dušu.

Nekako sam sebi utuvila u glavu da ne može sve uvek biti idealno, i da je to ok. Desiće se da budemo razdvojene, i nikome ništa neće faliti. Ja ću ići tamo gde moram, a ona kod oca, što je realno sasvim u redu, ima sve i pruža joj se sva pažnja i ljubav. I to je život, svi mi moramo da odrastemo i sazrimo, i ona tako mala, i ja ovako velika.

Ali eto.

Dušu ne mogu da organizujem, sve one fioke i pregrade gde slažem razne emocije, od sreće i zadovoljstva pa sve do tuge i očaja.

Ne mogu da organizujem svoje misli; kako na primer da odlučim da ću da razmišljam pozitivno, a samo tako mogu da preživim ovaj težak period.

Probala ja, i ponekad mi je čak i uspelo. Ali često nije išlo.

Ne mogu da odlučim da neću biti depresivna.

Odnosno, mogu. Ali koja je to borba, to ja dobro znam! Borba protiv samoće, straha. Panika. Želja da sada, ovog trenutka, iskočim iz svoje kože. Neizdrž. Vrtim se u krug i svim silama pokušavam da se smirim. Da se prisetim smisla svega što radim. Da se osvestim i ponovo budem ona realna, rešena – ja.

Zašto sam ja sada tu, na hiljade kilometara od mog deteta? Zašto moram da je gledam preko neke aplikacije na mobilnom?

Zato što je tako moralo.

I eto zašto su sve one lepe izjave i saveti „sve je stvar organizacije“ – samo priče. I ja pozdravljam svaku dobru organizaciju svega, jer ja jesam takva i verujem da je organizacija pola uspeha.

Ali ne možemo da organizujemo svoju dušu, emocije, osećanja.

A bilo bi dobro, baš bi bilo mnogo dobro.