Dete nikada ne plače bez razloga

Nedavno sam bila kod prijatelja, bračnog para sa dvoje male dece. U jednom trenutku je mlađe dete počelo da kenjka i pokušalo da se majci popne u krilo. Znate već kako to izgleda, predveče, radna nedelja uveliko u toku, nagomilani stres i umor. Majka je nervozno podviknula: “zaboga šta ti je, zašto sad plačeš?” Na tu njenu, mnogi će pomisliti, prirodnu reakciju, poželela sam da joj objasnim da je njeno pitanje besmisleno i da dete od 3 godine ne zna da objasni razlog svog ponašanja.

Do koje mere deca mogu biti osetljiva, odnosno da upotrebim izraz u trendu – emotivna, to sam shvatila tek kada sam ja postala majka.

Deca vrlo lako menjaju raspoloženje. Moje dete u se jednom trenutku smeje, u narednom lije krokodilske suze. Zašto? Ponekad s razlogom, a vrlo često, kako se meni nekad činilo – bez ikakvog ozbiljnog povoda. Doskora sam o ovoj pojavi malo znala. Većina mojih prijatelja ima odraslu decu; priznajem da me, u vreme kada su ta deca bila mala, njihova psihologija nije mnogo zanimala.

Suočila sam se dakle sa novom situacijom:

Zašto moje dete ponekad (odnosno često) plače bez ikakvog razloga?

Zato što je umorna. Tako je, umor može biti razlog nagle promene raspoloženja i nerazumnih zahteva (“gladna sam, mnogo sam gladna, hoću 5 viršli! “);

Zato što se plaši. Kod male dece je strah često neracionalan. Uplašila se jer nema svetla u hodniku. Gledala je crtani film (“mama, užasna stvar se desila malom poniju! “);

Mališani imaju stalnu potrebu da se uvere u vašu bezrezervnu ljubav. Žele da budu sigurni da ih pažljivo slušate kada imaju nešto “važno” da vam saopšte.

Jer, naša su deca mala, čak i kada se nama čini da su velika jer su “baš porasla”. Mnogi greše kada za dete od 5 ili 6 godina misle da je veliko te da je u stanju sve da razume i da se ponaša racionalno. Naravno, za sve nas koji njihov razvoj pratimo od rođenja, kad su se ispilili i došli u naše domove na razvojnom nivou amebe, nemajući nikakvu svest ni o sebi ni o svetu koji ih okružuje, svaka godina koja prolazi donosi velike promene.

Ali, deca će još dugi niz godina ostati baš to – deca. Majušna bića satkana od strahova, radosti i najfinijih emocija. Plakaće i radovaće se isto tako neočekivano i neracionalno, pogotovu u očima nas, odraslih. Stoga nemojte ništa shvatati olako, posebno ne dečije suze koje kod mnogih često izazivaju nervoznu reakciju – “šta je s tobom sad?”

Deca nikada ne plaču bez razloga. Stvar je samo u tome što su njihovi razlozi specifični, dečiji, samo njihovi. Na nama je da ih razumemo, da im pružimo ljubav i da im pomognemo da odrastu u samopouzdane i srećne ljude.