Dan kada sam shvatila da mi je dete dovoljno

Beše to jedna lepa, sunčana decembarska nedelja. U deset sati sam odvezla ćerku kod oca, i bila sam slobodna kao ptica na grani.

Mogla sam da se uhvatim u koštac sa podužim spiskom obaveza koji sam stalno dopunjavala.
Mogla sam da sređujem stan.
Da peglam.
Da pišem nove blogove.
Ili jednostavno da se bavim sobom, da ispijam kafe sa prijateljicama.
Da ne radim ništa.

Svaka porodica ima svoju specifičnu priču. Svaka majka koja sama podiže decu, to radi u posebnim okolnostima. Neke su razvedene pa su deca pripala njima. Druge su od početka živele bez partnera. Negde je proces rastave bio jednostavan, u drugim slučajevima bi roditelji dugo ratovali oko svega i svačega.  

Postoje situacije kada se bivši partneri lepo slažu i lako dogovaraju oko viđanja deteta.

A onda, ima dece koja očeve viđaju retko. Dani i vreme su unapred dogovoreni, zakon kaže da otac ima pravo da provede vreme sa svojim detetom, ali nema obavezu. Ako ne može, nikom ništa.

Bilo kako bilo, majka u nekom trenutku dobija zasluženo slobodno vreme da radi šta god želi, ili misli da treba. Verujem da sve najčešće jedva čekaju na to „svoje vreme“ koga su željne.

Znam neke koje jedva dočekaju taj dan, ili vikend, i svaki trenutak iskoriste na najbolji mogući način. I to je skroz u redu. Činjenica da ste za nekoga odgovorni i nadležni 24/7/365 može da bude izuzetno frustrirajuća i opterećujuća. Odjednom više nemate sopstvene potrebe, prioritete, raspored. Vi ste tu da se prvo i najvažnije bavite svojim detetom. Zamenu nemate. Vaše želje su na poslednjem mestu, a raspored vam kroji neko drugi.

Totalna frustracija. Često sam osećala da bih najradije iskočila iz sopstvene kože. Trebalo mi je to „moje“ vreme, priznajem da sam se ne jednom upitala, kakav bi mi život bio da sam ostala sama. I ne, ne mislim da sam zbog tih misli loša majka, verujem da nema žene koja bar jednom nije poželela da pobegne daleko od svega.

I tako je došla ta sunčana nedelja, kada sam odvezla svoje dete kod oca uz dogovor da će sa njim biti do večeri.

A onda se desilo nešto što nisam očekivala:

Nisam znala kako dalje da potrošim taj dan.

Uprkos podužem spisku bitnih obaveza, uprkos sunčanom danu i mnoštvu planova i mogućnosti, ja sam počela da gledam na sat.

Teško mi je pao taj dan bez mog deteta.

Porazilo me je saznanje da nisam bila u stanju da poletim, da zgrabim tu slobodu koju sam dobila, i da to vreme posvetim sebi.

Prokletstvo majčinske ljubavi.

Dok sam maštala o druženju i smislenim razgovorima sa odraslim osobama, dok sam pregledala bioskopski repertoar, dok sam u mislima planirala svaki minut tog mog „slobodnog“ dana, sve je obećavalo.

A onda je ćerka počela da mi nedostaje do te mere da sam poželela da mi se vrati što pre.

Kad sam nekada davno razmišljala kako bi bilo lepo imati decu, pojma nisam imala kako to izgleda u stvarnosti. Porodica, roditeljstvo, sve je to za mene bila fikcija.

Kad sam ostala u drugom stanju, najvažnije mi je bilo da naš životni prostor što bolje opremim raznim pomagalima za koja sam verovala da su jako bitna.

Progutala sam gomilu priručnika o odgoju dece, prikupljala spiskove i upijala savete sa interneta.

Prvih nekoliko godina proletelo je kao u nekom snu, kao u akcionom filmu gde se glavni junak bori protiv svih, a najviše protiv sebe samog.

Stalno sam bila premorena, nervozna, uplašena. Trudila sam se da ništa od toga ne pokazujem, što je stvari činilo još gorim. S jedne strane sam shvatala da je pogrešna veza velika greška; s druge, vapila sam za bilo kakvim osloncem i čeznula sa nekadašnjim načinom života.

Ali sve se menja, ono što je bilo juče, danas je već mnogo drugačije.

Postala sam svesna da je svaka moja projekcija budućnosti bila pogrešna i besmislena. Život je nepredvidiv. Roditeljstvo je plivanje protiv struje; uz puno truda i malo sreće, bujica koja nas nosi možda će nas izbaciti na neku mirnu obalu.

Kako ono beše, ne daj bože da ti se želje ispune?

Poželela sam slobodno vreme.

Čini mi se da sam progledala tek te nedelje, tog sunčanog zimskog dana kad sam shvatila da mi ćerka nedostaje toliko, da je reč „sloboda“ izgubila svaki ukus i značaj.