Sećanje na protekle godine

Vraćamo se nas dve sinoć kući, idem uz stepenice i vučem ćerku za ruku. Ona kuka, umorna je, gladna, spava joj se. Uobičajeno.
Živimo na trećem spratu zgrade koja nema lift. Između svakog sprata ima tačno 18 stepenika. Zgrada je stara, iz neke daleke 1974. godine. Ulaz vapi za renoviranjem. Ali džabe što su stanovi privatno vlasništvo, o hodnicima i stepenicama nema ko da brine. Stepenice se doduše okreče ponekad, kad se stanari dogovore da skupe novac za molera i farbu. Znači retko. Pre neku godinu se doselio novi komšija. Okrečio je svoj sprat, ali ni ti zidovi nisu dugo ostali beli.

Srećemo komšinicu sa prvog, gleda u moju ćerku koja zeva. Komšinica se smeje.

“Baš je porasla! Sećam se kad ste je nosili uz ove iste stepenice.”

E, da. Sećam se i ja.

Sećam se kad sam je u nosiljci donela iz bolnice. Bila je laka kao perce, tek nekih dva i po kilograma. Skoro da sam trčala uz te iste stepenice.
Sećam se naših prvih izlazaka – kontrola pupka kod pedijatra.

Beše to veoma duga i hladna zima 2011/2012. Prve šetnje nastupile su tek na proleće. Kolica sam držala u gepeku automobila, jer kako drugačije bez lifta? Bebu bih spustila do kola sa sve nosiljkom, tako mi je bilo najsigurnije. Plašila sam se da mi ne ispadne iz ruku pa bih je najpre smestila i vezala, a zatim teglila niz i uz moja tri sprata.

Sećam se kad je prohodala. I dalje sam je nosila uz te iste ružne stepenice, 3 puta po 18 stepenika. Bilo mi je lakše nego da se savijam i da je bodrim dok uvežbava novostečenu veštinu.
Često bi zaspala u kolima, tada sam morala i da pazim da je ne probudim, nije baš dobre volje kada se naglo probudi.

Vreme je prolazilo, dete mi je hodalo sve bolje i bolje. Ali volela je da se nosi uz stepenice, baš je volela. A bila je sve teža i teža. Ipak, nosila sam je.
Normalno. Majke zato i služe, da na detetovo “nooosii meee” odmah pruže ruke.

Polako je došao i taj dan kada je mogla sama da ide niz i uz stepenice, držeći me za ruku.
Naravno, hodala bi samo kad bi htela. I dalje sam je često nosila.
Ništa mi nije bilo teško, nosila sam je kao kakvo mladunče, nosila bih je i po kući kad god bi ona to poželela.

Ne nosim ja nju samo uz stepenice. Nosila sam je od sobe do kupatila, uveče, kada dođe vreme za kupanje. Nosila sam je i iz kupatila. Porasla je i naravno otežala, pa smo našle kompromisno rešenje. Od sobe do kupatila i nazad se krećemo tako što mi stoji na stopalima.

Moja ćerka ima skoro sedam godina, ali još uvek joj je važno da se u svakom trenutku dobro zabavlja.

I tako smo srele komšinicu, a komšinica je dugo nije videla pa se iznenadila. Porasla je. To je neumitno.

A ja sam se setila kako sam je nosila kao bebu, u nosiljci, zatim kasnije na ruke. Setila sam se koliko mi je to nošenje ponekad teško padalo.
Nosim dete, pa tašnu jer se vraćam sa posla. Pa torbu iz prodavnice, a torba puna namirnica. Pa njen ranac iz vrtića. Pune ruke, a sedela sam ceo dan za kompjuterom pa leđa bole. Ćerka mi se oklembesila na rukama, spava joj se. Tražim ključ, naravno negde je duboko u tašni. Ne mogu da je spustim. Nekako otvaram vrata i razmišljam, kad li će već jednom da poraste da više ne moram da je teglim, pored svega što inače nosim.

I eto, porasla je.

Već sedmu godinu se nas dve svakodnevno spuštamo i penjemo uz te naše ružne stepenice. Već sedmu godinu kao papagaj ponavljam, “ne diraj taj zid, štrokav je. Pusti gelender, drži se za mene”. Već sedmu godinu odmah po ulasku u stan zajedno peremo ruke (“odmah se izuj i brzo u kupatilo da opereš ruke!”).
Pre neki dan mi je rekla: “Mama ne moraš svaki put kada uđemo da me podsećaš da treba da operem ruke. Znam ja to!”

Desilo se, porasla je. Ne moram više da je nosim, a ne bih ni mogla, preteška je.

Shvatam da je taj najnaporniji deo našeg zajedničkog puta prošao, ali nisam osetila nikakvo olakšanje. Naprotiv.

Prisećam se tih prvih meseci kad je bila u nosiljci. Gledam je, i pomišljam na moju uspavanu bebu  koju sam pažljivo vadila iz kola, pa tri sprata uz 54 stepenika do stana, do sobe i kreveta.

U čudu sam, jer mi sada, danas, taj period nedostaje. Dani kad mi je bilo teško jer sam bila sama sa detetom, sama protiv celog sveta i svih prošlih i budućih muka. Period kada sam život prebacila na automatskog pilota i gurala, gurala dalje iz dana u dan.
Kada ste sami sa malim detetom, samo razmišljate kako da preživite taj početak, tih prvih nekoliko godina.
Samo da prođe, samo da dete bude zdravo i pravo i da sve bude u redu.
Kada živite na autopilotu, ne razmišljate o svim tim malim trenucima koji se nikada neće vratiti. Ne zadržavate se usput.
Mislite, porašće a onda će sve biti lakše, onda ćemo uživati.
A kada najzad dođe i taj dan da više ne morate da nosite dete uz tih 54 stepenika, zastanete i osvrnete se.

Porasla je a da nisam ni primetila kako i kada.

I sad mi je žao što te “bebeće” dane ne mogu da vratim, što nisam umela da iskoristim lepotu tih naših prvih nekoliko godina.

Vraćamo se tako nas dve sinoć kući. Ćerka mi zastaje ispred zgrade. Ugledala je maslačak, pruža ruku da ga ubere.

Preumorna sam. Treba da joj dam večeru, da je okupam, čeka me gomila veša za peglanje.

Zastajem, gledam je kako duva i duva u maslačak sve dok mu poslednja latica ne otpadne.

U ulazu je neko upalio svetlo. Biće da je to komšinica sa prvog, ona sa početka ove priče.

Ne žurimo. Divno prolećno veče zaslužuje da provedemo nekoliko minuta ispred zgrade.

Ćerka mi pruža žuti cvet koji je za mene ubrala. Oči joj blistaju kao najlepše zvezde.
A ja se sećam dana kad sam je u nosiljci donela iz bolnice.
Kad sam je uspavanu nosila uz stepenice.
Sećam se kad je prohodala, ali sam je i dalje nosila.

Ulazimo u zgradu, penjemo se uz naša 54 stepenika, svaka nosi svoje stvari. U ruci mi je žuti cvet.

Prolazi komšinica, smeje se.

“Kako je porasla!”…