Dobro sam jer želim da budem

Moja ćerka ima šest godina. Predivna je. Naivna je, prenaivna. Ne mogu da zamislim da će na jesen da krene u školu. Sve mi se čini da ona još nije spremna za tu promenu, za taj prvi iskorak u svet odraslih.

Ona nema pojma.

Ona ne zna šta je prijateljstvo:

Mama, volela bih da Milica ne ide samnom u vrtić.
Zašto? Zar ona nije tvoja najbolja drugarica?
Ne više. Ona svaki dan menja najbolju. Juče sam bila ja, danas je neko drugi. Njena mama joj je objasnila da sve isproba i tek na kraju odabere.

Pokušala sam da joj objasnim da treba da ima mnogo dobrih drugara, a još je prerano da zaključi ko će joj biti pravi prijatelj, a ko ne. Klimala je glavom ali se plašim da me nije razumela. Još uvek nije u stanju da shvati da je prevrtljivost vrlo česta i žalosna osobina s kojom će se i te kako susretati.

Moje dete je ponekad tužno. Svaka glupost je povređuje. A šta je sve čeka u životu, tek će videti.

Moje dete satkano je od najfinijih osećanja. Zaplače zbog sitnice. Međutim, kad se smeje, planeta se sa njom smeje a dan odjednom postaje sunčan.

Ona voli svakoga i još uvek ne shvata da neće svako voleti nju.

Moje dete ne zna šta su tajne:

Mama, ispričaću ti jednu tajnu ali ne smeš nikome da je kažeš, važi? Juče smo kod Joce na rođendanu jeli krofne…

Moje dete ne zna šta je ljubav:

Mama, da li si se ti zaljubila?
Jesam, dušo. U tebe.
Pa ne samo u mene, i u tatu. I onda ste se venčali…

Nismo se nikada venčali, njen otac i ja. Ali moje malo, naivno dete to ne zna.
Ona misli da se zaljubljeni venčavaju pa se zato rađaju deca.

Često pomislim da je baš porasla… a onda shvatim da je ona još uvek moje malo dete. Ona ne zna da je život nalik na šahovsku tablu gde smo svi mi uglavnom pioni, a voleli bismo da budemo lovci ili kraljice. Ona ne zna da odrasli lažu, varaju i kradu. Ne zna da je odrastanje bolno, a život konačan.

Zna da je smrt moguća, ali misli da će nas zaobići, da će uvek ostati dete a ja nikada neću ostariti.

Moje dete se raduje svakom putovanju, posebno ako je sa ocem. Ali ona zna da je meni teško kada sam bez nje, i zato svoju želju i radost potiskuje, da me ne bi povredila. Tako mala a već me čita kao otvorenu knjigu. Zna kad sam tužna, vidi kad sam lepo raspoložena.

Moje dete me poznaje bolje nego iko drugi.

Moje dete je naivno, a opet, mudro kao da je već sve naučila u nekom prethodnom životu.

Oseća me po koraku ili načinu na koji držim glavu. Čita mi pogled. Grli me najjače na svetu, nežno kako niko nikada nije pre nje.

Moje dete svakog dana želi novu igračku. Ali njenu najveću želju nikako da joj ispunim:

Mama, ja želim da se ti igraš samnom. A ti nikada nemaš vremena! Uvek buljiš u taj telefon! Mama, ti si jedna telefonkovićka…

Nedavno sam od jedne čitateljke dobila mejl:

„Dete sam supermame, sada sam i ja mama i čitajući tvoje tekstove počinjem da se pitam kako je bilo mojoj supermami… Prvi put postavljam pitanje npr. kako je njoj bilo što ja imam polubraću, do sada je uvek nekako bilo pitanje kako sam ja sve to iznela, a iznela sam bez da trepnem, bar na svesnom nivou…“

Moje dete je sada, baš sada, na planini sa ocem i njegovom porodicom. Otišla je srećna i nasmejana. Ispratila sam je smireno kao da se rastavljamo na pola dana, brzo sam se okrenula i otišla da ne bi videla kako mi se ramena grče a oči cakle.

Prethodne noći me je na svoj detinji način pitala:

Mama, koliko će dana proći pa ćemo se ponovo videti?
Nekoliko, dušo, nekoliko… (kakvo pitanje, takav i odgovor)

Podizanje deteta i praćenje njegovog sazrevanja, meni je pomoglo da sazrim i mnoge stvari sagledam u novom svetlu. Rasla je i menjala se, a zajedno sa njom – i ja.

Dobro sam, jer želim da budem. A trudim se, jer će moje dete biti dobro – jedino ako bude videla i osetila da u meni nema ni tuge, ni gorčine.