Kažu da deci treba govoriti istinu, a ne bajke

Tek kada se dese neke situacije, shvatim do koje mere sam neiskusna i nemoćna majka.

Moje prijateljice uglavnom imaju odraslu decu, a kada su se one bavile pelenama i vaspitanjem, ja sam gledala svoja posla a decu obilazila o rođendanima i novim godinama.
Sada sam ja na redu, i često pomislim da nemam kome da se obratim kada sam u nedoumici. A pitanje je da li se majke uopšte sećaju svih detalja iz raznih perioda odrastanja svoje dece.

Uviđam do koje mere je bilo lako kada mi je ćerka bila beba. Bilo je važno da bude sita i suva. Čak su i prvih nekoliko jaslenih godina prošle lagano. Prava zabava počinje sada, u predškolskom uzrastu.

Kad mi ćerka uputi neugodno pitanje, uglavnom pipam u mraku. Ponekad sledim svoj instinkt ali sam vrlo oprezna, ne zato što mislim da tako treba, već zato što ne znam šta da joj kažem, ili kako da joj nešto objasnim.

Nije isto kada ste mlada majka, ili majka u nekim godinama. Možda imam više životnog iskustva, ali mi se čini da su mlade majke opuštenije u svom odnosu sa decom i prema deci. Lakše se nose sa trenucima kada ih treba uputiti u životne probleme i istine.

I još nešto, nije isto kada dete podižete u zajednici, ili sami.
Kada nemate odgovor na neko pitanje, u krajnjem slučaju dete možete da uputite na oca – pa šta bude.

A treba decu da naučimo svemu i da ih uputimo u sve

Ako mi to ne uradimo, učiće od okruženja, ili od televizije. Ne znam šta je gore.

Kad već spominjem televiziju, moje dete uglavnom gleda crtaće; u poslednje  vreme joj je miljenik sunđer Bob. Mislim da većinu šala ne razume, ali sluša pažljivo. Pored toga, ona obožava “tinejdž” serije. Naravno da je premala za američke tinejdž sitkome, ali neka je. I tu uglavnom pola ne razume, ali joj sama činjenica da gleda “serije” daje osećaj da je, kako kaže, “velika devojka”. Sva je važna, ne odvaja pogled od ekrana – a ja ne odvajam pogled od njenog naivnog usredsređenog lica.

Mama, oni su se poljubili u usta… to je bljak… ali oni su već veliki pa mogu…

Šta na to da joj kažem? Uh, ništa. Ne znam šta bih joj rekla. Priznajem da mi je neprijatno; biće da mladi roditelji lakše plivaju u ovim vodama.

Dok se vozimo, u kolima slušamo radio. Ćerka mi pevuši najnovije hitove na engleskom, a onda pita: mama, a šta to znači I’m in love with the shape of you?

I šta da joj na to odgovorim? Sve su te pesme na istu ljubavničku temu, koja nije najprikladnija za dete od šest godina. Obično joj serviram “lajt” verziju prevoda: pevač peva da mu se sviđa mnogo lepa devojka…

Pitanja o rođenju su još i najlakša. Varijantu “donela roda” nikada nisam upotrebljavala. Više volim realističan prikaz, “mama je otišla u bolnicu pa joj je čika doktor isekao stomak i izvadio bebu”. I pokažem ožiljak od carskog reza.
Nema laži, nema prevare. Bila je očarana.

Ali kako detetu da objasnim i opravdam smrt?

Nedavno se u mojoj porodici desio smrtni slučaj.
Život je surov.
Život nas ne štedi.
Daje nam sve, a zatim uzme i ne pita da li je trenutak bio prikladan.
A nikad nije.

Smrt je došla, a ja nisam znala kako da ćerki saopštim da njene voljene tetke više nije bilo.
Odlagala sam čitave dve nedelje, dok me jednom sama nije pitala zašto već dugo nema tetke da svrati.
Prelazile smo ulicu. Iskoristila sam priliku i rekla joj, onako usput, kao da nije mnogo važno ali eto desilo se i šta mi tu možemo, tako je kako je.

Pogledala me je zatečeno, u očima sam joj videla nagoveštaj tuge. Počela je da shvata da je život ipak konačan.

Nije ništa dalje pitala, samo se prebacila na drugu temu.

Svako dete ima različite mehanizme, sopstveni način na koji procesuira informacije.

Tog dana nije reagovala.

Narednog dana mi je prišla, zagrlila me i rekla: Mama, danas sam u vrtiću plakala zbog toga što je tetka umrla.
Suze su potekle, a zatim pitanje koje sam očekivala: Jel nećeš i ti da se razboliš i umreš?

Obećala sam da neću, rekla sam joj da tako nešto ne dolazi u obzir i da se nikada neće desiti. Zauvek ću biti mlada, nikada se neću razboleti, nikada umreti.

Kažu da deci treba govoriti istinu, da im nikada ne treba ulepšavati životne priče. Kažu da im treba čitati bajke, ali ujedno im objasniti da realan život nije bajka.

 

Ja to nisam mogla. Taj ranjeni uplašeni pogled, te ruke koje su me čvrsto zgrabile, ta molba da uvek budem tu, da nikada ne odem – obećala sam joj sve što je želela.