Priča o supermami Marini

Ovo je priča o mojoj prijateljici, samohranoj majci, supermami. Ali nije samo njena: mnogo je žena koje, baš kao ona, hrabro guraju kroz život i same podižu decu.

Njeno pravo ime neću odati; činjenica je da je nama, samim majkama, često neprijatno što decu podižemo bez supruga odnosno partnera. Društvena izolacija u kojoj se nalazimo, odnos sredine prema samim majkama, nerazumevanje, nedostatak podrške… hiljadu je razloga što se mnoge same majke drže po strani i izbegavaju da govore o sebi, svojoj porodičnoj situaciji i problemima sa kojima se suočavaju.

Recimo da se zove Marina.

Marina se udala mlada, “na vreme”, kako se kaže. U klasičnom srpskom braku (žena radi a nakon posla trči kući da pere, pegla, kuva i brine o deci, dok muž radi… i to je sve) rodila je dvoje dece, ćerku a potom sina.

Brak se raspao kada su deca imala 14 i 9 godina.
Srećna okolnost u ovoj priči je bila što je porodica živela u stanu koji je Marina nasledila od roditelja. Muž se stoga odselio, a ona je ostala da se snalazi sa dvoje dece u pubertetu.
Kako je to izgledalo, verujem da je mnogima dobro poznato. Sinu je nedostajala muška figura. Ćerka je noćima plakala.
Otac… česta pojava kod razvedenih parova, otac je bivšu ženu optuživao za sve što bi mu palo na pamet, pred decom, prijateljima, svuda gde je bilo prilike.
Marina… od tada, pa do dana današnjeg, a deset godina je prošlo, ostala je dosledna: njena deca o ocu iz njenih usta nikada nisu i neće čuti ružnu reč.

Bilo je teško, često i ponižavajuće. Prijatelji su zauzimali strane, neki su prestali da joj se javljaju, na ulici su se pravili da je ne poznaju.

Za simboličnu alimentaciju je morala da se izbori sudski.

Deset godina je prošlo; Marina je vredno radila, nekoliko puta je gubila posao, potom bi pronašla drugi i krenula iz početka. Ćerka joj je uspešno završila fakultet, sin studira.
Koliko je danas teško samostalno, sa jednim skromnim prihodom, podići, vaspitati i obrazovati dvoje dece, to same majke dobro znaju.

Pre nekoliko dana smo sedele u kafiću, bila je to za mene jedna od retkih prilika da izađem bez deteta.
Moja ćerka ima šest godina, nikada nije živela sa njenim ocem tako da se moja i Marinina priča u mnogome razlikuju. Ipak, njeno iskustvo i saveti su mi dragocena pomoć i mnogo mi znače.

Da li bi iko pomislio, kad vidi lepo isfeniranu i našminkanu Marinu, da nikada nema novca, da večito otplaćuje dugove sa neke kartice, pokriva minus na drugoj i nema više od hiljadu dinara u novčaniku?
Ne.
Kad bih je zatekla sa očima crvenim od suza i neprospavane noći, njen jedini komentar bio bi: “pusti sada to, proćiće, samo malo da se izluftiram”.

Jer, takve su supermame: od trenutka kada su shvatile i prihvatile realnost, odlučile su da čvrsto stanu na sopstvene noge i nikada se ne predaju. Da li je to stvar ponosa, inata, nebitno. Kada nemate drugu opciju nego da se oslonite isključivo na sebe, dobijate neku novu snagu i volju.

Da li je majci, ovde, u našoj zemlji, gde su društvene prilike takve kakve su, primanja takva kakva su, lako da sama podigne dvoje dece? Ni najmanje. Alimentacije su mizerne, pomoć institucija nepostojeća. Obično u pomoć priskaču roditelji ili rodbina; prijatelji ponekad, ako ima takvih koji su suštinski shvatili situaciju i osim duboke empatije imaju načina i vremena da nekako pomognu.

Marina je, uz sva ograničenja koja sam nabrojala, uspela da preživi deset godina samostalnog podizanja dece sa osmehom na licu. Ja joj se divim, kao što se divim svim majkama koje drže do sebe, trude se da izgledaju opušteno, vedro i doterano, i nikada ne pokazuju koje ih muke muče, koji su problemi deo njihove svakodnevnice.

Divim se, odajem priznanje supermamama čija su deca vaspitana, vredna i skromna, a pri tome su odrasla u urbanom okruženju 21.veka gde iza svakog ćoška vreba neprilika a iza svake društvene mreže mogućnost zloupotrebe ili iskušenja.