I tako sam postala pseća majka

Oduvek sam volela životinje, pse ponajviše. Nekada davno maštala sam da imam jednog, ali tada se kockice nisu sklopile pa je ostalo na želji. 

Kasnije mi je želja bila zadovoljena dok sam živela sa budućim ocem mog deteta: imao je ženku engleskog buldoga. Malo je reći da sam je obožavala; kad smo se rastali, povela sam je sa sobom. Kasnije sam ipak morala da mu je vratim. Hendlovati bebu i psa nije bio jednostavan posao, a on je imao kuću i dvorište pa je bilo lakše. 

Moja velika pseća ljubav uginula je 2016, zajedno smo je sahranili baš u tom dvorištu gde je provela poslednje godine života.

Nekoliko godina kasnije otac mog deteta je nabavio novog psa. Psi me vole, tako sam ja tom njegovom novom ljubimcu jedna od omiljenih osoba.

Kada od malih nogu učite dete da voli životinje, da prema njima budu pažljivo i da ih se ne plaši, dovedete sebe u situaciju da vam jednog lepog dana – traži ljubimca. Pre dve godine sam popustila i dovela Barbaru, francuskog bulodga, u naš dom.
Popustila je jaka reč, biće da sam ja želela psa možda i više od svoje ćerke. Ali taj pokušaj ispao je fijasko. Premorena, emotivno nespremna za to malo biće koje mi se uvuklo pod kožu nakon nekoliko dana, vratila sam psa i odlučila da se urazumim. Pas je ogromna obaveza, nije to za samohranu majku koja ne zna gde udara.

Dve godine kasnije

Kao da sam se izmestila negde sa strane, posmatram sebe šta radim, i ne verujem. Pre nekoliko meseci sam našla psa u koga sam se zaljubila. Rezervisala sam ga, čekala da napuni 4 meseca. 

Stigao mi je novi auto. I krenula sam put Zlatibora da preuzmem štene.

Povela sam ćerku i prijateljicu, i tako se mi vozimo a ja razmišljam, “zar je moguće da ja upravo radim ovo što radim”?

Imam i nemam uslove za psa.

Radim. Ali radim od kuće za sada, kao i mnogi, tako da je to ok.

Ćerka mi je mala. Ali opet, dovoljno velika da učestvuje u brizi oko psa. Tako da je to ok.

Šetanje je dobro za zdravlje, a vlasnici pasa puno šetaju, to je odlično. Ali mene leđa još uvek bole od preloma pre šest meseci, ima dana kada jedva idem. 

Imam realne probleme sa majkom od 87 koja živi sa nama i zadaje mi puno posla. 

Škola “nam” ne ide baš najbolje, moramo više da vežbamo, posebno matematiku.

S druge strane, ja volim pse, moje dete voli pse. Posebna je to vrsta ljubavi, dobijete novog punopravnog člana porodice s kojim na kraju vodite razgovore kao da vas razume (što je ponekad i slučaj).

Nedostaje mi moj pas, i nju nijedno biće ne može da zameni. Nedostaje mi ta bezuslovna ljubav, mahanje repom, radost svakog susreta.

I tako ja vozim ka Zlatiboru, kao da neko drugi vozi a ja više ne upravljam svojom voljom. Razmišljam da se okrenem i vratim kući, da presečem i kažem ćerki – nije to za nas, jednog dana možda, ali sada uz sve obaveze, školu, sada ne možemo.

Razmišljam ali ipak pritiskam papučicu za gas, jer već mesecima me svakodnevno pita kada će dobiti psa. I već je to pitanje počela da postavlja onako, razočarano, kao da više ne veruje, kao da meni više ne veruje, kao da očekuje da ću je izneveriti.

Ne mogu da je razočaram, ne ponovo. Mnogo puta smo se obe prisetile Barbare, grizla me je savest što sam tako lako odustala, zažalila sam. 

I tako ja vozim, približavamo se cilju, a kao da vozi neka druga ja, dok ja lebdim negde oko našeg auta, posmatram i prevrćem očima – šta li mi je ovo trebalo…

Stigli smo u kafić, mesto sastanka. Čeka nas vlasnica odgajivačnice, u rukama drži minijaturno crno uplašeno štene. Kuca se od straha upiškila dok je moja ćerka egzaltirano uzima i ljubi. 

Dete mi je oduševljeno, ja sam zblanuta, pas je u šoku. 

Ispijamo kafu, pozdravljamo se, stavljamo psa u transporter i krećemo nazad.

Vozim nekako moj novi auto sa detetom i psom na zadnjem sedištu, i dalje se osećam kao da to nisam ja. 

Glumim radost dok u sebi mislim, šta mi je ovo trebalo, bože šta uradih, pa ja nisam normalna samo mi je još pas trebao…

Stižemo kući. Prva šetnja, štene pojma nema, hoće neće. Usput nas zaustavljaju, jao što je sladak pas koliko je star kako se zove koja je to rasa jel’ dečak ili devojčica…

Dete mi drži povodac, ponosna i presrećna. 

Pas malo ide, malo legne.

Ćerka ga drži u naručju i tepa, “pa da li je moguće da si toliko slatka”…

Pretvaram se da je sve pod kontrolom. Uvodimo je u stan, njuška svuda. Dobija par igračaka na koje se zdušno baca ne bi li ih raskomadala. Vreme je spavanje. Ubacujem je u transporter, kuco draga ovo je sada tvoja kućica, laku noć. Štene cvili, buni se. Džabe joj lep roze transporter sa udobnim jastukom, neće ona da spava tamo.

Ok, neće. Uzimam je sa nama na krevet. To joj sasvim odgovara. Sklupčava se uz ćerkine noge i zadovoljno tone u san.

Glumim spokojnu majku koja sve drži pod kontrolom i stoji iza svojih odluka. Zapravo se pola noći besano prevrćem po krevetu, koji je sve manji i manji jer je sada pored deteta na njemu i pas.

Mesec dana kasnije

Jutros sam pomislila – baš nam je lepo. Ali se nisam usudila da izgovorim, da ne bih urekla.

Kuca se odomaćila, a mi smo se navikle na njeno šunjanje i šuškanje, na rupu koju je u tepihu napravila svojim oštrim zubićima, na minijaturu koja na najmanji zvuk iz pravca kuhinje dolazi da proveri ima li šta za nju. Učimo i rastemo sa njom, i ništa nam nije teško niti mrsko: skupljanje pseće kake po stanu, česta izvođenja, igračke rasute po svim sobama koje ona neumorno glođe.

Nekada sam bila pseća majka, a sad sam to ponovo. I lepo nam je.

p.s. I dalje spavam na desnoj ivici kreveta.