Noć pred 2020.

Poslednja novogodišnja žurka na koju sam išla, bila je za novu 2011. Veza mi se bila raspala, i ne samo veza, ja sam se raspala. Rešila ja da prihvatim poziv drugarice i otišla na doček u nekakav vinski bar. Stukla silne pare na novu odeću, svarovski nakit. Otišla kod frizera, sve kako treba. Sećam se bilo je mnogo hladno, a mi skockane u tankim čarapama i svečanim haljinama, umotane u kapute, nabadale smo na štiklama po poledici, od automobila do lokala. Košava je šibala a ja sam se pretvarala da mi je super, želela sam da verujem da će to gala veče za mene biti novi početak.
Iskreno, najiskrenije, bilo je bez veze. Devojke su se cerekale, grickale nekakvu hranu i pozirale sa čašom vina u ruci, sa naglaskom na crvenim noktima, jer – crveno na radost. Nekakvi tipovi su se muvali i odmeravali, i to je bilo to. Odradila sam jer nisam htela da tu novu godinu dočekam usamljena, zarozana, na krevetu sa psom koji hrče (tada sam imala buldoga) pred televizorom uz hiljadito prikazivanje Brusa Vilisa kako umire muški.

Tad, i nikad više. Ajde što lažemo druge jer mislimo da moramo, uostalom ne vole ljudi da slušaju i gledaju tuđe tužne priče. Nego što sebe lažemo umesto da stavimo prst na čelo, pretresemo realno stanje, shvatimo šta ne valja i pokušamo da promenimo.

Kad pomislim na kraj godine i početak nove, osećanja su mi podeljena. Volim šljašteće ukrase, volim jelke, girlande, gluposti na koje potrošim brdo para, ne služe ničemu i nakon svega ne znam ni gde da ih sklonim. Volim Maraju Keri i sladunjave novogodišnje filmske bajke. Volim čokoladice svuda po kući, sveće i deda mrazeve po policama. Volim da pakujem novogodišnje poklone dok mi dete spava, tamo negde oko ponoći, dok sa televizora dopiru zvuci žurke „sa trga“ a napolju kreće prvi ovogodišnji vatromet propraćen fijukanjem petardi među soliterima.

Volim, i ne volim.

Jer kraj godine se tradicionalno obeležava proslavama, rekapitulacijama, planovima i obećanjima o nekoj boljoj budućnosti, nekoj pozitivnoj priči koja mora biti jer – tako smo odlučili.

Volim da odlučim da će sutra, prvog januara, sve biti bolje, pametnije. Volim i želim.
Nego ne znam kako.

Probala ja: sela i ispisala spisak želja i potreba. Obećala samoj sebi, obećala tajno a zatim i javno, tako valjda nema nazad. Naposletku sam prestala jer sam uvidela da je to samozavaravanje. Zar se jedine pametne odluke donose se 31. decembra u ponoć? Važi. A krše se već tamo negde oko 3. januara.

Ne znam kako je zaista drugim ljudima dok čekaju kraj godine i početak najnovije. Da li im nova godina prija, da li se raduju novom kalendaru ili žale za vremenom koji su potrošili na prethodnu i ne mogu ga dobiti nazad.
Ne znam kako je porodicama koje slave, zovu prijatelje pa naprave zajedničku žurku, deca skaču roditelji piju i jedu i jupi jupi. Nisam deo toga. Moje nove godine su usamljene i ušuškane.

Spremim dete na spavanje – do sada ni jednom nije izdržala duže od pola deset; svaki put najavi da će vrebati deda mraza ali srećom po legendu, do sada joj nije uspelo. Pakujem poklone i trudim se da je ne probudi krckanje ukrasne hartije i škripanje makaza. Utišam telefon da ne bih odlepila od novogodišnjih poruka i stikera koji pršte već od jutra. Provrtim tv kanale u nadi da će biti nešto drugo osim narodnjaka i Brusa Vilisa. Završim sa nekom serijom ili filmom koji sam skinula sa torenta (dok to kod nas još uvek može). Ispijem čašu vina, nova godina je, red je. Razmenim par poruka sa drugaricom iz Amerike, u stilu srećna nova meni a vama za šest sati. I to bi bilo to.

Još malo pa je prvi januar. Sedim u pidžami pred televizorom, program očajan, red je. Rešila da se ugledam na kolegu koji tvrdi da u novogodišnjoj noći obično uči, ili radi na nekom projektu. Zanimljivo, mlad čovek a ne pati od žurki i dočeka.

Sati je 23 i 15 minuta. Petarde i vatrometi pište kao da im je zadnje. Pijani glasovi dozivaju. Uzimam jednu od knjiga koje verno čekaju da na njih dođe red. Još malo pa ponoć, deda mraz nam stiže na veselje. Ulazimo u novi krug života.