Ja i dalje hodam po žici

U ono malo slobodnog vremena što ugrabim tu i tamo, gledam tv serije. Rado bih čitala, imam gomilu knjiga koje strpljivo čekaju na red. Ali kad sam umorna, kad me bole oči, lakše mi je da kliknem na plej i da se opustim uz pokretne slike. Najradije gledam baš serije, epozoda od 45 minuta je taman onoliko vremena koliko mogu sebi da priuštim. Serije su neobavezujuće. Odgledaš i zaboraviš. Dok knjige – one teraju na razmišljanje. Meni je ionako dovoljno mozganja oko životnih pitanja. Škola, domaći zadaci, moj posao, nabavke, sve mozgalica do mozgalice. Tako da – serije su zakon.

Trenutno gledam špansku krimi seriju, la casa de papel. Treća sezona, kradu zlato narodne banke. Kaže jedan provalnik drugom – „znaš li šta znači biti dobar roditelj? Treba da se ponašaš isto kao i pre nego što si dobio dete. Radiš sve što si radio i ranije, ili ćeš u jednom trenutku početi to svoje dete da mrziš. I tada bi postao loš roditelj“.

Eto, skupljam mudrosti iz popularnih serija.

Nego, u pravu su. Ali ja ta mudra pravila naravno ne primenjujem.

Nisam jedina. Zove me jutros prijateljica, ja na poslu. Uzmem svoju kafu i odem do susedne, prazne kancelarije. Ona je majka dva studenta. Zubarka, radi popodne. Radi mnogo. Pola devet ujutru je, čujem je kako sikće iz slušalice dok – guli krompir. “Gulim život!”, kaže. Od zore je kao na ringišpilu. Sprema ručak, trči u nabavku, pegla, posprema. Zatim juri na posao, a uveče galopom natrag jer porodica traži svoje i ne mari previše za njen umor.
Kažem ja njoj – oni ne razumeju. „Kako ne razumeju, punoletni su, takoreći odrasli, kako im nije jasno da treba da mi pomognu, da ja više ovako ne mogu?“

Ne znaju oni to. Nisu oni krivi, mi smo krive. Mi, klasične srpske majke, samohrane ili ne, koje svoju decu gledamo kao malo vode na dlanu, a zatim ćemo tako i njihovu decu gledati i pomagati.
Ne razumeju kako je nama, previše ih štitimo. Od svega. Od zlih ljudi, od nemaštine, od neznalica i primitivaca.
Žao nam da ih pustimo u arenu, žao nam da ih teramo van, da se osamostale rano kao što rade u nekim drugim zemljama.
Njoj je žao, meni je žao. I tako ona povremeno pukne, istrese se na njih, iskuka se nekome, na primer meni. I to bi bilo to.

Kako da za našu decu uradimo pravu stvar? Kako da od njih napravimo dobre, poštene, pristojne i radne ljude? Kako da ih izvedemo na put a da pri tome ne uništimo sebe? Kako da ih vaspitamo a da ih ne povredimo?

Roditeljstvo je hod po žici, o tome sam već pisala. Ja i dalje hodam po toj žici, čas čas pa izgubim ravnotežu, umalo da padnem. Roditeljstvo je čas crno, čas belo, a cilj nam je da nabodemo neku zlatnu sredinu između strogoće i nežnosti, između discipline i popuštanja.

Od jagnjadi treba da napravimo ratnike. Od nezrelih malih egoista umna bića širokog pogleda na svet.

Dadoh ja njoj kao bajagi par saveta, u stvari morala bih da sama sebi negde zabeležim ovaj i slične razgovore. Jer moje dete je malo, a vreme prolazi brzinom munje, valjalo bi se jednog dana setiti tuđih iskustava. Još uvek se borimo sa matematikom i pravopisom, daleko smo još od ozbiljnih situacija.

Gledam ja tako seriju, uleteše dakle provalnici u banku, pune im ruke zlatnih poluga. Rešili da žive kao što su navikli, opasno i bez limita, pa nek se desi šta se desiti mora.

Rešila i ja da budem dobra majka, i to više puta već; a dobra majka mora ponekad i sebi da pokloni ljubav i malo mira. Ali dok na mene najzad ne dođe red, moram da odem u nabavku, odvedem ćerku na engleski, pokažem joj kako da sabere i oduzme dvocifrene brojeve, pomognem da napiše domaći iz srpskog.

I tako…