Gospodarica kosmosa

Eh, šta bih ja sve želela ćerku da naučim… Jednog dana, ali taj dan neka se desi što pre. Što pre da ne bi izgubila silno vreme tragajući za životnim istinama, kao što sam ja nekada.

Ali još je mala, iako je velika porasla. Još je beba, moja beba iz stomaka, moje majmunče, tako je zovem ponekad. Kaže ona meni, „mama, ti si mama magare a ja sam tvoje majmunče“. Magare? Sasvim opravdano. Svakodnevno na ruke teglim gomilu stvari. Treći sprat bez lifta, šta je tu je. Dobro je za kondiciju i liniju. Ali nije dobro kada se vraćate iz nabavke. Srećom te nju više ne nosim, a vala nosila sam je, i te kako. Ona nije bila od onih što se otimaju da hodaju, a opet, ja sam volela da je nosim. Osećala sam da je tako štitim. Ja sam štitila nju, a ona mene, svojim postojanjem.

Samo, dokle ću je štititi? Kažu, majka svoje dete štiti i čuva do kraja života. Istina.

Ali mora da shvati, mora da nauči. Da nauči kakav je to svet koji nas okružuje, kakvi su ljudi.

Kaže meni prijateljica, šta te briga, ti si gospodarica kosmosa, gazda svoje sudbine.

Dobro zvuči. U teoriji je tako. Ali praksa… realnost…

Kakva je naša realnost, ko su ti ljudi oko nas?

Ljudi su svakakvi.

Kažu, ljudi su dobri. Kažu, dobro se dobrim vraća.

A ja kažem, ima nas svakakvih. Ima dobrih, ali toliko dobrih da to jednostavno ne valja, ni za njih, ni za nas.

Ima glupih. Pun svet glupaka. Agresivnih glupaka, neobrazovanih, nevaspitanih.

Ima zlih.

Zli ali pametni, to mi je nekako u redu. Valjda će svoju zlobu umeti da pravilno upotrebe.

Zli i glupi, e to je pojava s kojom nikada neću moći da se pomirim.

A primitivni, e takvi su najgori.

Pre neki dan, stiže mi poruka od prijateljice. Kaže, “ju ju koliko komentara na tvoj tekst Otac mog deteta“. Gde? Šerovao jedan popularan portal, a da ja nisam ni znala.

Pogledam njihov fb, imam šta da vidim.

Ljudi su gadni, prosti, zli.

U tekstu sam pokušala da objasnim sam zašto ne kažem „bivši suprug“, već otac mog deteta.

S nevericom shvatam da su me ispod tog posta ispljuvale i žigosale žene koje tekst nisu ni pročitale. Ali deklarativno – nisu, i deklarativno, neće. I to su Žene sa velikim Ž, ej! Sramota me bi, za njih i umesto njih. Naslov im je dovoljan, a tu je i uvodnik, više im ne treba. Proglašena sam kučkom, isfrustriranom osobom koja maltretira druge. Po njima, ja sam kriva što mi se brak raspao (uzgred budi rečeno, ja nisam bila u braku sa ocem mog deteta). Sigurno sam maltretirala ukućane pa je dete patilo pa smo se razveli… Možda, da su se potrudili da pročitaju druge tekstove, možda bi uvideli da mi nikada nismo bili porodica, nikada nismo živele sa „ocem deteta“.
Druga je izjavila da je „na strani oca“, a da pri tome tekst nije ni pozivao da se opredeli.
Nekakav pedagog (obrazovan, jelte, pa sebi daje za pravo da komentariše) naširoko se raspisao, zna čovek, viđao je takve porodice gde žena kinji muža a njemu se iz pogleda vidi da je nesrećan… I tako dalje. E, jadna li je ustanova gde takav profesionalac zavodi red!

Od četresetak komentara, tek su se možda četiri čitateljke potrudile da shvate suštinu. Deset procenata!

Žalosnog li uzorka populacije! Deset procenata normalnih dobronamernih ljudi, devedeset onih drugih.

Suština mojih tekstova, mojih razmišljanja, je sledeća:

Ja sam na strani deteta. Za koje bih sve dala, za koje dajem sve, i uvek ću sve davati.

Vrlo uskoro ću ja morati, pored matematike i slova, da joj objasnim u kakvom društvu mi živimo.

U društvu kvazi obrazovanih primitivaca koji možda znaju da čitaju, ali ne razumeju to što pročitaju.

U društvu ne-ljudi koji sebi dozvoljavaju da sude i osude, a posebno im je slatko da sude nekome koga ne poznaju.

Živimo u društvu koje čine lenji, tupavi i ograničeni ljudi koji se neće potruditi da zagrebu ispod površine.

Živimo u društvu priučenih i obučenih „profesionalaca“ koji nikada nisu prošli kroz samohrano roditeljstvo, ali zato sve znaju i sve će da vam objasne, jer vi pojma nemate i odakle vam uopšte ideja da se žalite?

Živimo u sredini gde majka koja jasno i glasno izražava svoje stavove, koja otvoreno govori o onome što je muči, biva proglašena neurotičnom, preosetljivom, jednostranom, isfoliranom kvazi-žrtvom.

Živimo među ljudima koji ništa ne znaju, a pri tome i ne znaju – da ništa ne znaju.

Kaže dakle meni prijateljica, pa ti si slobodna, ti si gospodarica kosmosa.
Na trenutak sam se osetila moćno i gordo.

A zatim sam počela da razmišljam, kako da taj osećaj moći prenesem mojoj bebi. Kako da njoj ulijem samopouzdanje koje sam ja stekla tek nakon godina i godina pogrešnih odluka i loših iskustava. Kako da ona postane gospodarica svog kosmosa – u ovom našoj primitivnoj sredini u kojoj caruju zli i glupi.